субота, 15. јун 2013.

Бреза - апотеоза лепоти

Играни филм: Бреза
Режисер: Анте Бабаја
Литерарни предложак: новеле Славка Колара



Речима сликање и сликама певање

.
Оно што је Аска у књижевности, то је Бреза у филму - то је можда парадоксалан, али снажан доживљај филма Бреза. Свако од ова два дела изржајним средствима једне уметности расправља о теми наоко типичној за сасвим другу уметност, полазећи од конкретних јунака и прича. Тако је Аска, иако везана за уметност речи, речима визуализовала покрет и плес као уметност, остављајући довољно простора да дописујемо и разумемо причу много шире – као трактат о уметности и судбини уметника. И док је Аска нека врста параболе у којој је одмах јасно да  смо се нашли у симболично-алегоричном свету и лако ишчитавамо универзалне идеје, дотле је филм Бреза  нека врста апотеозе, песничких поступака у филмском. Андрић је речима сликао вечиту тему снаге уметности и положаја уметника у неумољивим животним околностима уметности несклоним. Режисер Анте Бабаја заједно са сценаристом и књижевником Славком Коларом, пак, (покретним) сликама, слободно смем да кажем, снимио је поетско дело које је трактат о лепоти као предмету уметности, и, још више о уметности живота и природи и смислу лепоте у  животу. 
.

Поетско у филмском

.
Поезију буквално нећемо наћи у филму, осим текстове бећараца и поскочица које сељани певају и о сахранама и о весељима, под дејством које чашице која им је једини вентил и разонода у тежачком животу. Једна цура, два пандура – шта ли је у томе поетско?! 
У бујици примитивности, приземности, грубости, бруталности и заосталости безименог загорског или славонског села, као цвет из ђубра расте и живи Јаница.  Плавокоса, танана, лепа, добре душе, скромна, трпељива, од оних који воле безусловно и трпе све зарад те љубави, Јаница је попут нестварног бића. Но, у филму тема није ни социјална, ни љубавна. Лако можемо замислити исту идеју изнесену кроз сцене градског живља или велеградске елите. Довољно би било само уз оно што је општа појава поставити нешто сасвим супротно најобичнијим поступком контрастирања. Та супротност није у начину животу, ни у жељама младе жене, него напросто у њеном изгледу, од Бога даном.  Филму није циљ да прати живот једне необично лепе, а по свему другом сасвим обичне девојке.  Сцене из живота села и живота Маркове и Јаничине породице само су врста филмског тропа, тачније служе да контрастирају примитивно, заостало, ружно и лепо, племенито и узвишено. 
У филмској причи Јаница се повинује правилима тежачког живота, обучена је у поцепане рите као и остали сељани, трпи грубог мужа, слуша неумољиву и затуцану свекрву те се ни њен живот, ни њена смрт ни по чему не издвајају од живота осталих сељана. Готово да бисмо могли да претпоставимо да би и сама, да је била у ситуацији да одлучује како да се болесник лечи, одлучила да то буду пијавице, а не лекар. Исто тако знамо да због мекоће срца и чистоте душе не би никог по невремену и болесног нагнала да води стоку на испашу; или се двоумила између две дужности; нити би запевала на нечијој сахрани. Начин на који то осећамо, интуитивно знамо, крајње је необичан за филм. Наиме, контрасти су до те мере наглашени да је довољно да се Јаница појави у било каквом кадру, не мора ништа да каже, ми осећамо да је она лепа, али и да је добра, чиста.  Томе не доприносе ни звучни ефекти, јер музика је скоро па скаредна, ни филмски трикови, него чиста слика. Тако нам филм, више интуитивно, него сценама, отвара значењски слој по коме  лепоте нема без доброте. Јаница је у филму симбол управо такве лепоте, лепоте која је истовремено и доброта; лепоте која је рационално необјашњива и намеће нам закључак да је божанског порекла. 
.

Лепо је само оно што је добро

.
Постојање такве лепоте божанског порекла, која је у знаку подударности са добротом, узвишеним, чистим пред гледаоца поставља питање – шта је смисао такве лепоте, шта је циљ њеног постојања. У вези с тим, може ли лепота спасити свет? Или, ништа не може и не сме бити толико лепо и зато се мора уравнотежити њеном трагичном судбином. 
Јер, Јаница спада у ред оних храбрих бића који су имали снаге да воле оне који их упропашћавају; трагично окончава свој живот након губитка првог тек рођеног детета, од последица болести која је изазвана свекрвиним грубим поступцима и терањем да по киши води стоку на испашу. Трагика је хиперболисана и тиме што готово нико за време њене болести нема ни мрву самилости, емпатије нити било каквог разумевања и обзира, чак ни колико најосновнији ред, макар био лицемеран, налаже: неће да троше време и новац да би ишли по лекара, чак ни по свештеника; сматрају је слабом и неспособном; док она умире, муж планира одлазак на свадбу и не одзива се на њен последњи јецај иако је у дворишту и чисти пушку за свадбу; на крају око одра поднапити сељаци певају ласцивне песме, и прасну у необуздани смех када два пандура  у ноћи чују песму и мислећи да је свадба, улазе у кућу, па кад виде покојницу, побегну престрављени или згрожени. Чак и на самој сахрани, у тренутку закопавања, сељани сви прасну у смех кад припити Јаничин свекар упадне у гроб. Исте вечери кад је Марко жену закопао, сељани га убеђују да треба да учествује у свадби као барјактар, а тугу да остави за после, те Марко у наредној сцени подврискује и пева на челу сватовске колоне.
И таман кад се спремамо да закључимо да је лепота осуђена на трагику и неразумевање, режисер нам вешто, мешајући паралелене сцене пре смрти и након смрти Јанице, отвара нове значењске просторе. Јаница је главни лик, али се појављује у свега неколико сцена. Уз назив филма, и тај податак указује гледаоцу да је она симбол, и да се њеном трагиком која је јасна из првих сцена, не исцрпљују значења филма.  Лепота = доброта ту постоји да се остали одреде спрам ње, да покаже како утиче на друге, може ли утицати на друге тако да их умири, оплемени, култивише, покаје…  Зато ликови на које је утицала својим постојањем добијају далеко више простора у филму.
.

Смисао лепоте у ругобном свету

.
Проценат утицаја Јаничине доброте и лепоте на почетку филма незнатан је, али како се радња одвија, шуњају се, а онда размахну сенке брезе као симбола: олистају брезом туђе речи, бокоре се изданци у туђим срцима, зањишу гране у мислима других.. толико да у филму ни нема ништа лепо и добро ако на неки начин није везано за Јаницу. Каквог, дакле, утицаја и на кога има бреза?
  • Јаничине ванземаљске лепоте и чистоте душе одувек је свестан Јоже, који је нека врста духовног Јаничиног брата – обдарен је чистотом душе, исправним моралним назорима, уметничким даром па ваја у дрвету, али у њему има нешто гротескно: много прича као какав дрвени проповедник, оптерећен огреховљеношћу човека, непрестано дели морализаторске савете, често прети и опомиње, проклиње. Реагује бурно и на прву лопту и неугледан је што је све довољно да и поред својих квалитета делује гротескно.  У селу га зато поспрдно зову Јоже свети и сељанима служи за шпотање (завитлавање и погрду), сматрају га бескорисним. Та сеоска маскота једини разуме да је Јаничина лепота од Бога, однекуд зна да је лепота краткога века, бестелесна, бесполна, и себи даје један  потпуно уметнички задатак: да сачува лепоту од пропадања тако што ће изделати у дрвету анђела по Јаничином лику. Једини он види белу голубицу изнад куће у тренутку кад Јаница умире, а не види је велечасни, који  Јожино виђење проглашава екстра-фантазијом. Једини Јоже плаче над Јаничиним одром искрено ганут и људски ожалошћен. Велечасни се само љути што га сељаци нису раније звали како би болесницу исповедио и причестио и био награђен за то.  Јоже, пак,  уметничким сензибилитетом осећа порекло споја лепоте и доброте у Јаници, и јасно види колико је све око Јанице ругобно. Када се селом пронео глас о венчању Јанице и Марка, Јоже предвиђа трагику таквог споја и предлаже јој да иде у клостер, нуди јој да и сам пође и буде јој брат по служби Богу. Таквога нико не схвата озбиљно, баш као што ни Јожа није у потпуности схватио да лепота не постоји да се сачува, заледи уметничким чином, сакрије у манастирске зидине, него да делује на људе и живи међу њима..  

  • Јаничину лепоту примећује господа  из града која се повремено нађе на сеоским прославама, али је доживљавају искључиво као телесну лепоту и, будући да нису мештани, јасно виде да се ради о вили међу медведима, или о брези међу буквама. Сељани, који немају ту врсту дистанце и не сагледавају себе на тај начин, чак и Јаничину тананост и физичку лепоту сматрају слабошћу, неспремношћу за тежак живот, материнске и друге дужности.
  • Потпуно супротно од људи из града, Јаничин свекар, Марков отац, на свој доброћудан и немоћан начин изводи некакву општу рачуницу о Јаници након њене смрти  и види да је била добра. Лепоту не помиње, само њену доброту.  Не види ни трагику, помирен је са стварима које се дешавају таквима какве јесу и евантуална питања, попут оног зашто она тако млада умире,а  он стар још живи, утапа у алкохолу.
  •  Јаничина породица има потпуно исти резон као и сељани, само што је улога другачија: као родитељи, односно брат, они се брину само да се Јаница уда и да не буде преварена од бећара Марка, те да сачувају образ породице. У предочавању опасности од Марка посебно је Јаничина мајка била неумољива, стављајући превелику одговорност пред наиван и невин избор Јаничиног срца. Међутим, након Јаничине смрти, пажљивим праћењем бугарења Јаничине мајке сазнајемо шта је на души Јаничине мајке. У низу формула Јаничина мајка бугари и неколико стихова којима показује да је разумела и дубље познавала своју ћерку. Између осталог отима јој се стих да је знала да ће страдати због своје доброте (доброте, не лепоте) и да је оставила свога голуба са којим се сад не зна шта ће бити (мисли се на Марка), што делује крајње чудно јер у том тренутку Марко изгледа као да му је Јаничина смрт само омела раније планове око улоге барјактара на свадби, до чега је њему далеко више стало. Тако нам Јаничина мајка бугарењем наговештава разумевање смисла Јаничине доброте и лепоте – они су ћерку гајили за неког другог и да би потпуно обавила своју мисију, морала је страдати. Формулама бугарења прибегла је и Јаница када јој је тек рођена девојчица умрла. За разлику од своје мајке, своју тугу није изнела само у наслеђеним формулама бугарења, него и непосредно показала колико је душа боли због тога - пожалила се Јожи, јединој сродној души, да је несрећна и пожелела да је утеши речима. Од њега је добила догматско објашњење које њена напаћена душа у том тренутку није могла прихватити и разумети.
  • Највећи грубијан у филму је Марко Лабудан, Јаничина љубав и муж, сеоски лугар и, по мерилима сељана, кршан и привлачан. Марко је оличење супротности Јаници: сеоски ђилкош, кавгаџија, разметљивац и женскарош. Јаничина љубав према овом неотесанцу на почетку делује готово као проклетство, фаталистичка опсесивност, да бисмо, како се филм даље развија, схватила да је управо то љубав о каквој говори апостол Павле. Марко  не би ни приметио Јаницу да му на њу нису скренули пажњу његови шефови из града, па је више из радозналости и ега и сам почео да гледа Јаницу другим очима. Њена наивност, непосредност и кроткост утицали су тако да је није осрамотио, него оженио по реду и обичају.  Даље се понашао како је научен: у женска посла се не меша, живи као да је и даље момак, осећања не показује, избегава их, и једино брине о свом егу и дужности. Радња се и развија око његове улоге барјактара у једној свадби која је заказана у време кад је Јаница изгубила дете, кратко боловала и умрла. Мало се нећкајући, више зато што није био сигуран шта ред налаже, а не зато што је био погођен женином и дететовом смрти, на крају је прихватио да дан после сахране буде барјактар. На свадби се понашао по моделу од раније и улози коју је прихватио: поскакује, пева, подстиче друге, а у паузама очијука с женама како је навикао. Повремено се виде неочекиване сенке у његовом понашању. Замишљен је, уозбиљи се, па застаје, склања се од гомиле гоњен савешћу или нечим другим, али се брзо враћа својим улогама и ономе што други очекују од њега. На тој свадби бива избијен од мужева жена са којима је флертовао, и пијан, распојасан враћа се кући кроз шуму коју напамет зна. Прича сам са собом и са неприсутним  сељацима који су га истукли, млатарајући секиром коју је успут у тучи покупио као евентуално средство одбране, док их нису раздвојили. У свом монологу он прети одајући своје будуће намере и освету, млати секиром, али то засада трпи само шибље по шуми које успут креше ударајући у гневу какав може изазвати само повређени его. Пред зору, надомак куће, у јутарњој измаглици наилази на брезу која му се, онако каљавом, пијаном, бесном, указује као претеће прозрачно привиђење. Зато он стеже секиру још више, обилази око ње, нем, уплашен, замахује неколико пута као да ће је посећи. Сцена је технички подударна са сценом у коме Марко некоћ насамо среће  Јаницу, обилази је и одмерава и сам признаје да су у праву његови шефови који се је упоредили с брезом. Тог праскозорја, после обести, гнева и пијанства, он пада крај брезе, грли је зазивајући име Јанице, онако како никада у животу није поступио, па ни над мртвом Јаницом. 
.

Рана и рањивост

.
И то мора да је идеја филма: лепота, доброта и љубав немају велике амбиције, утичу на мали број људи, можда и накратко, не трајно, али снажно. Рањавају их и омекшавају и у тим драгоценим тренуцима кроз ту рану или путем те пробуђене рањивости они су способни да и сами осете и лепоту, и доброту, и љубав. Својом добротом и љубављу Јаница је накратко претворила сурог орла, грабљивицу и грубијана Марка у лабуда. Може бити да се Марко зато и презива Лабудан, те иако је по обичајима Јаница била Лабудан, заправо је Марко остао Јаничин, обележен кратким присуством лепог  и доброг у његовом грубијанском животу. 
Да ли је свет због тога бољи, и може ли га лепота спасити? Изгледа да то зависи од тога колико рана имамо, рана на које као мелем привијамо лепоту=доброту и лечимо их. Колико у том свету има појединаца кадрих да присуством лепоте и доброте божанског порекла преобразе своју природу грабљивице у лабуда: Толико и у тој мери се свет лепотом спашава. 
А уметник? Уметник је ту да препозна природу и порекло те лепоте; да тај процес од неосетљивости до рањивости забележи, сними, овековочи било којим средствима: полуученим дрводељачким чином, речима, сликом…  Тако он уметничким чином има задатак да спашава лепоту од заборава, чува сећање на лепоту која је потпуна једино онда кад је истовремено и доброта. А можда нам филм нуди и једноставну формулу да су збир овога двога - љубав.
Ласцивна попевка над Јаничиним одром и гробом, кроз које се непрестано понавља припев Сваком дође смртна ура на крају филма више не делују тако неукусно и непримерено. Сваком дође смртна ура, али неко остави трага, а неко не. Једини траг који остаје да живи јесте онај који лепота + доброта = љубав оставе у душама других који су остали да живе.
.

Ранити ученика лепотом

.
Шта би се са овим филмом могло у настави, а да ученици не стекну криву слику о сељацима као социјалној категорији или врсти занимања, па ни о  културолошком значењу атрибута „сељачки“ јер није реч о томе.  Реч је о лепоти у ругобном свету у свим временима и свим окружењима.
 Поставите им питање за „рањавање“: Шта је лепо у филму? И развијте "рану лепоте": Каква је судбина лепог? Шта је утешно у таквој судбини?  Сигурна сам да се мора добити низ различитих одговора о смислу лепоте, чак и ако међу њима не буде ниједан Лабудан и ниједан Јоже свети. То, да међу ученицима нема јожа светих и лабудана, готово да је немогуће. Јер, да лепота не утиче на свет, он, свет, не би ни постојао. Лепота га одржава, и у том смислу - спашава. 
 
Јавите шта су ученици одговарали.

Нема коментара:

Постави коментар

Унесите свој коментар, предлог, питање, искуство...