понедељак, 03. август 2015.

Јавне навабке и тајни пороци

Навабка није грешка у куцању

Реч из наслова кованица је од навабити.
Сутра истиче рок за конкурс о јавним набавкама ЗУОВ путем којих траже сараднике за све и свашта. Наравно, нисам била луда да потрошим 5 дана за вијање папира што у време годишњих одмора можда траје и дуже; и пар хиљада за таксе на сваки тај папир. Понекад ми се чини да су јавне набавке и смишљене само зато да се напуне буџети као и све у овој држави, од казни у саобраћају којима је иначе циљ да се смање ризици, али само код нас,  србија-специјалис, оне служе за пуњење буџета – тачно знате кад ће полицајци вијати и бициклисте по једносмерним улицама, и кад и иза ког ће се дрвета сакрити да ти измере 3 км прекорачења. Елем, ко хоће да се плате и пензије поделе, могао је да учествује на ЗУОВ-љевим јавним набавкама и својим таксама на којекакве папирчине допринесе пуњењу буџета овог лета, с надом даће, ако прође, и сам допунити свој лични буџет. О томе се само и ради. О буџету, не о квалитету.
Дакле, нисам била луда да то вијам по овим врућинама, али сам довољно луда да изнесем прошлогодишње искуство кад сам и сама учествовала у допуњавању буџета. Како је то прошле године изгледало? Каква су моја искуства са тим јавним набавкама и тајним пороцима? 

Јавно је, ако ме нађеш


Јавне набавке, сама реч казује, требало би да буду што јавније, а то се данас постиже једноставно: туриш конкурс на ударну страницу сајта, у новине, РТС 1 … Упс, ово последње је све заузето другим пороцима. Прошле године на ЗУОВ-у, тврде неки, није било шансе да се виде јавне набавке, јер су их затурили у подстраницу подстраничине подстранице… Неки се куну да је и тој подстраници подстраничине подстранице… место свакодневно мењано и по више пута. То може значити само следеће. Наиме, или је администратор сајта добио налог да ујутру, кад дође на посао, конкурс постави на једну страницу, кад крене кући на другу, а пред спавање на трећу; или је то чинио самовољно из чисте пакости и ирационалне мржње спрам свега јавног. И тако сваки дан. Лично ми је то комично, тек, ја нисам добила линк, него уредно приложена два ПДФ-а у имејл-поруци.
А то би даље значило следеће. Ако се неко трудио да јавно буде што мање јавно, морали су прорадити тајни канали и ето ти несретлука, јавило се хиљаде људи, а не само они на које се рачунало док није све постало јавно. Шта год да се десило, а нисам проверавала, први тајни порок је очигледан: било да је админситраторово рационално обављење дужности утајивања јавне странице или његови лични ирационални разлози, било да је свест оног коју је утриповао такву ситуацију и куне се да је било тако, овде постоји велики страх од јавног.Зашто, зна се, али се не прича о томе.


Тајни порок


Рачунам, кад је дошла до мене имејлом, мора да је месецима висила по друштвеним мрежама, нисам имала никакву потребу да је шаљем даље. Осим тога, прилог је садржао читаву скрипту од 100 страна како да се прибави документацију за јавну набавку – па коме је до тога?! Испоставило се, међутим, да је много људи из мог окружења заинтересовано да помогне ЗУОВ-у, али нису знали за тај изненадни наступ јавности јер се то дотада обављало тајно или се уопште није обављало, ко ће то знати. Зато сам се осећала кривом што то не проследих даље и на сва звона, јавно, али ко би могао претпоставити да просветни радници који мрзе папирологију имају времена, воље и живаца да читају читаву скрипту упутства на 100 страна како се прибавља папирологија и да равно недељу дана вијају те папире од немила до недрага кад свако зна како немамо времена ни да се умијемо. Испоставило се и да нисам ја једина која сам знала и из чисте заблуде нисам ником проследила. Било је и оних из мени најближег окружења који су одлично знали, али су проследили само једном, строго поверљиво, са напоменом великим словима да не шире даље, па поименице коме ни случајно да не шаљу. Ваљда конкуренцији. Кажу да је конкуренција здрава, али кад је права. Овде то није тако ни права, ни здрава. Шта да кажем, и даље не верујем да је тај и тај рекао том и том: Ево ти ово, али немој слати Јурићки и …. тим и тим. Е, баш нам је напакостио, па се нашао на свим листама.


Ко зивка уреднике и референтне наручиоце?


Случајност је хтела да сам невезано за те јавне набавке била у ситуацији да прикупљам документацију која ће можда требати за неки други конкурс (напомињем да сам се и на тај посао одазвала искључиво зато што сам се осећала компетентно и пуна жеље да ширим знање даље), а можда и неће, зависи како се протумачи закон. Упустих се у то вијање папирчина од недељу дана, сваки дан по неколико сати, злу не требало. Кад сам већ прикупила папире и намучила се око тога, аплицирам и за партију која ме је једино занимала и за коју сам се осећала стопостотно компетентна - Стандарди за рад стручних сарадника; и, онако приде, у партију у којој немам сукоб интереса јер никад не учествујем у том конкурсу – Сазнали на семинару, применили у пракси. Упустих се и стопут покајах! Мислила сам да је најтеже изнети се са бирократама на локалу и прикупити папире јеси л жив, здрав и крив, мада то све нема везе, то је важно само да те мало извозају не би ли у општински буџет канула и која непланирана парица као што је ова од изненадних ситних амбиција какве су јавне набавке – такса по таксица, цирка две-три хиљаде динара; не рачунам фотокопирање и оверавање јер ту на нашем локалу имамо ђаке запослене у општини, па се сажале на нас. 
Одахнем, мислим остало само да из прилично детаљне радне биографије коју имам, пребацим податке у задате обрасце. Јест, врага! Својим очима нисам могла да верујем какви су захтеви за те обрасце, који, претпостављам треба да гарантују компетентност за обављање посла. Број телефона уредника часописа или рецензента у којем си објавио чланак, књигу!!! Откуд неком право да тражи лични телефон некога као гаранцију, и откуд мени право да дајем нечији телефон, осим ако се унапред не очекује да мора да сам била у врло блиским односима, је л, јер како би другачије тај чланак или та књига и угледала светло дана. А је л' може да оставим број телефона кафића у којем уредник пије кафу, па га тамо зовите и проверите? Часописи и књиге се данас обрађује аутоматски и један клик у узајамном каталогу даје потврду да ли тај часопис постоји регуларно заведен у НБС, ко му је уредник, од кад до кад, ког је нивоа часопис, адреса редакције, које бројеве има, ко су аутори чланака у ком часопису… Још лакше и брже, у било који претраживач за књиге унесе се ИСБН или ИССН и појаве се подаци, јединствени за сваку књигу у свету, сваки часопис у целом свету, али изгледа да нама неко треба да каже да постоји станадард још с почетка прошлог века по коме се на основу оних пар бројки и слова и знакова у књигама и часописима може тачно рашчитати и локација, и језик, и писмо, и област, и жанр… Ма, само што није укратко препричано. Кад мало боље размислим, ко зна, можда су број телефона уредника и тражили зато да им укратко преприча о чему се у чланку или књизи говори. Но, хајде да разумем да постоји оправдан страх да и у НБС раде бирократи који ко зна шта унесу у каталог и, још чешће, ко зна кад то унесу, па се подаци о објављеном чланку или књизи у новије време можда не укажу ни у узајамном каталогу ни у специјализованим претраживачима. Но, никако не разумем чему тај телефон уредника ако га нико неће звати. А и да га зове, чему кад је чланак или књига ионако од минорног значаја за цео конкурс. По конкурсу, највећа предност јесте то ако си раније радио исти или сличан посао, било да си набављен јавним или тајним каналима. Е, ту се добијало највише бодова који се у овом конкурсу, из потпуно необјашњивих разлога, зову пондери. И за то није требало остављати бројеве свог „уредника“. Онај ко те „уредио“ у раније комисије или тела док све још није подлегало јавним набавкама, ваљда се сам препозна унутар куће, па то потврди на лицу места. Ако узмемо да сваке године проциркулишу хиљаде имена по тим комисијама, са сваким се склопи уговор, баш се питам ко их све запамти кад се том податку верује на реч, а чланак који се може проверити кликом, уколико се захтевају прави подаци, потребује проверу код уредника лично, телефоном. 
Чисто ради паритета и транспарентности, зар није требало захтевати и број решења или уговора по којима је тај неко намештен за рад у комисијама? А најбоља равнотежа би, наравно, била, да исто тако у апликацији оставе и име и број телефона онога ко их је „уредио“ у претходне комисије. С обзиром на то да та чињеница о учешћу у претходним комисијама носи највише бодова, сасвим је оправдано захтевати да наведу и здравствено и брачно стање, адресу, да ли је уплатио порез, колику је таксу добио, и све тако до броја ципела. Мислим, кад се за критеријум који носи пар бодова тражи телефон уредника часописа, било би сасвим поштено и фер, све онако таранспарентно, да се за десетине бодова дугогодишњег учешћа у истим, сличним и различитим комисијама детаљно и јавно изнесу подаци о тутору који је то све средио. 
Ово бодовање је постало јасно тек кад се добио записник у којем постоје одређени број људи на врху топ-листе. Увек иду прво они, па једно 50 места празно, па остали. Да не причам да су такви били на врху готово свих партија. Не могу да се не запитам како су стигли да раде у свим тим комисијама, објављују радове, раде своје редовне послове, и још приде попуне и прикупе компликовану документацију. 
Друго питање, за мене још интересантније - ко је звао све уреднике часописа и да ли је због тога линија стално била заузета
Посебно ме, онако успут, занима ко је ишчитавао рукописе хиљаде просветара, будући да су се обрасци попуњавали ручно, ако се не снађеш да у ПДФ-образац који је задат додаш текст-боксове. Ова су питања, наравно, реторска, само наглашавају фарсу јавних набавки. Но, идемо даље, па ћемо видети озбиљност проблема.


Ко кога уређује и за кога сређује


Да су транспарентно тражили одговорног појединца који стоји иза тебе и твог рада на претходним сличним пословима, као што су то тражили за уредника часописа, ја бих имала шта да кажем и на кога да упутим, ако треба и поименице, број телефона и омиљену боју. Јер, што да се лажемо, све је то ишло по принципу да те неко зна и цени, или су му нешто у роду, задужио си га нечим и слично, што је код нас све у истој категорији. А ево и мог досадашњег искуства.

  1. За учешће у једном радном телу две врхунске институције у образовању стоји данас једна од неколико врховних личности тих институција. Тад није била ту где јесте, имала је само намеру. Она ме је замолила да конкуришем заједно са још једном личношћу на конкурс који је већ истекао, а конкуришемо про форме јер се зна да смо само покриће за то што она већ ради у том телу, те ће она свакако бити изабрана на том конкурсу. А ето ми ћемо да се осладимо да нам се нађе име на важном документу. Хтела сам да допринесем, није да нисам, али нисам била довољно компетентна, и то увек признам, нико од нас није, па је то све урадио неко други, преко гране. 
  2. За другу радну групу за које сам се такође осећала недовољно компетентном, али се испоставило да сам прилично компетентна у односу на остале чланове тела, само сам добила решење уз препоруку истог тутора. Скенирано, непечатирано, без званичног позива… И исто тако, кад ми је неко већ туторисао и има поверења у мене, била сам спремна да радим, хтела да радим и радуцкала док све није пало у воду јер они који су закон донели после гледају како да га не спроводе, а не како да га спроведу и уреде даље правилницима. Тачка. 
  3. Једна комисија престижног конкурса за наставнике припала ми је по „дифолту“, неписана пракса. На њој сам се уверила како се награде намештају. Првонаграђени није био ни у првих 10, али је нешто мало пре централне комисије избио у првих 10, а на самој комисији мало се лобирало у ходнику, очијукало за столом, мало дискутовало, па се приступило опробаном моделу поновљеног гласања, бодове збрајао онај ко је очијукао и рад изби на прво место. А није био ни у првих 10. Уопште није ствар у томе да ли је рад заслужио, јер јесте. Ствар је у томе да ниједан појединац није заслужио да му прљају дигнитет и част монтирањем и лажирањем процедуралних резултата, и да ниједан систем није легалан, ако плати рад комисија на три нивоа, а затим то што су те комисије одлучиле и биле плаћене за то, самовољом неких других појединаца анулирају и наместе нешто сасвим друго и десето. А желели су, с правом, да тај рад иде даље и представља нас у иностранству, што је и заслужио. Но, ако је тако, ако квалитет не може избити на прво место, онда се мењају процедуре, а не избегавају се одлуке у тим процедурама. Или, још једноставније, уради се оно што се поводом истог конкурса урадило наредне године: по личним везама и произвољно пошаље у свет онај кога бабо хоће, а није награђен, а ове што остају и јесу први на домаћем терену, али заостају за светом, нека заките рачунарчићима. Брука од процедура и награда! 
  4. Тја, убила сам се пишући рецензије једне године за уџбенике, али сам то радила уместо своје саветнице јер су јој послали гомилу уџбеника да их рецензира за пар дана, па је жена лепо поделила посао. Исте године сви су уџбеници, ван сваке процедуре, стопирани. Оне које сам радила, заиста нису били лоши, штавише били су предобри за наше школство. Исти ти, следеће године су одобрени, па се питам ко је стопирао и због чега или због кога то што је рађено претходне године. Могу да нагађам, али нећу. 
  5. Најсвежије тек следи. У време јавних набавки ЗУОВ-а прошле године, већ сам сарађивала са ЗУОВ-ом без конкурса, по препоруци и због једног алата којим администрирам, а који је у том послу био потребан, али се шушкало да и таква сарадња мора да прође кроз јавне набавке, што разумем – људи први пут раде јавно, па нису све укапирали од прве. Таман кад сам прикупила документацију, за сваки случај, испаде да не морамо јер може се бирати сарадник и по другим основама, не само по јавним набавкама. Пошто сам већ прикупила документацију, ја конкуришем на две партије за које сам једино мислила да имам компетенције. Испоставило се да је то било добро, јер смо након иха-хај месеци, кад је конкурс за јавне набавке већ увелико завршен, ипак, морали да поднесемо документацију, накнадно, иако смо већ увелико радили. Толико. Треба ли још нешто да кажем о благовремености пристизања конкурсне документације? 
  6. У исто то време, тачније прошлог лета, лично сам слушала како и због чега се давно расписан конкурс за Развионицу руши јер су на њему послове добили све сами пепси-сарадници. Не улазим у то да ли је тим првобитно изабраним људима посао такође намештен, имају ли компетенције захтеване тим првобитним конкурсом, тек неки који су одабрани, накнадно су уклоњени, и на њихова места довели не само они који нису били првобитно одабрани, него уопште нису ни конкурисали. Штавише, ти што нису ни конкурисали, постали су тренери тренера. Зависи кога знаш у Управном одбору или ко ти је из њега остао дужан, односно коме ћеш требати да поткрпи рупе у властитој неспособности и неспремности. 
Наравно, све је ово рекла-казала јер ја папире нисам видела. Но, не сумњам да се свака илегална радња покрије одговарајућим накнадним легалним поступцима и папирима, што значи да не можеш ништа ни доказати. То нам наши закони омогућавају. Ја то гледам другачије. Ствар ни није у томе да ли је и чија је намера добра кад одређује, мења извођаче и делује из најбољих намера. Ствар је у томе да кад хоћеш нешто да поправиш, не мењаш људе тражећи како да избегнеш компликовану или лошу процедуру и још лошији закон, него је нормално и легално да мењаш прво процедуру. Не, код нас закони и процедуре постоје да се заобиђу, као нужно зло, а не да се испоштују. А и кад се мењају, они се опет мењају тако да прво задовоље неке личне интересе, само што именом и презименом не пише за кога су написани. Ако баш не можеш да учиташ име и презиме, онда бар можеш да препознаш за коју интересну групу су писани.
Исто тако, чак обоје, стоји ствар и са овом јавном навабком.

Где цури у процедури


И, шта сад? Треба ли да ми сплет нерегуларних, противприродних и нелегалних поступака буду референца да радим и доприносим шире од свог микро-окружења?

А ево како се даље одвијала регуларност прошлогодишње навабке.

Они који су конкурисали добили су записнике са списком имена оних чија је документација у реду. Ја га не добих, мислила сам да су ме одбили јер ми није падало на памет да пишем бројеве телефона уредника. Записник ми је послала колегиница, где сам ипак била на списку, за једну партију. Кад смо касније морали сви из обуке у којој смо већ радили накнадно да подносимо документацију за јавне набавке, покренух то питање – зашто нисам добила записник и важи ли ми се то јунско конкурисање, чисто да не морам поново да вијам сву документацију. Рекоше, нисам написала имејл. Није ваљда, а ја мислила да је зато што нисам писала бројеве телефоне уредника! Мора да су ми веровали на реч под пуном материјалном и кривичном одговорношћу јер нисам осуђивана да сам објавила или радила то што сам написала, и без звања уредника. Или сам можда добро претпоставила да нико не зове уреднике и наручиоце, па ни не гледа?! То служи да поплаши на гозбу непозване.
Оформљене су комисије, не знам шта је било са Комисијом за стандарде за стручне сараднике, тек негде у јесен, почињу из ЗУОВ-а телефоном да зову библиотекаре које знају јер им се изгледа десило да на легалном конкурсу за Комисију нису добили ниједног школског библиотекара. Најбоље што се може претпоставити јесте да им нису одговарали било због бодова, било због неких других ванконкурсних критеријума, јер један се библиотекар јавио баш на то. Главом и брадом ја. Најгоре што се може претпоставити јесте да нико ко је одлучивао није знао да су и библиотекари стручни сарадници. Док се не установи другачије, а тешко је установити јер су библиотекари негде стручни сарадници, а негде само ваннаставно особље. Такви су нам закони – не знаш ни у шта спадаш.
Друга партија у којој сам се нашла, мада стварно не знам по ком основу добих пондере, исто је као и да је нисам добила. Нико ме никада није звао, нити објаснио је л' није било посла, или има нека финта да понудиш најјефтинију цену или шта је посреди. Тек, закључак је следећи – прошао, не прошао на том конкурсу, не мора значити да ћеш радити нешто и ако прођеш. Не знам да ли је то дискреционо право наручиоца да бира сараднике од свих који су прошли, или је нешто друго у питању.  
Знам само да је ризик велики: ем данима вијаш папире и трошиш своје време и живце на будалаштине; ем су услови конкурса дискриминаторски; ем улажеш у таксе, без икакве гаранције да ће ти се то вратити у случају да добијеш посао.
Тај би се ризик могао смањити и на време одустати од ћорава посла да телефон који је остављен за решавање недоумица ради. Не ради баш кад зовеш – некад заузет, а некад се једноставно нико не јавља. Марфијев закон.
Ако пишеш, као што су неки писали, распитујући се, некако очекујеш да ће ти одговорити хладно и правно. Не, правник интерпретира текст као да је књижевни и даје себи за право да закључи како је странка осујећена јер не задовољава услове, па је зато ЉУТА. И још те личне и произвољне квалификације напише великим словима.

У моди су конструктивни предлози


Кад год неко посумња или само наглаба, као ја сада, у регуларност процедура, с друге стране може да чује увређеност, оправдање како свако ради много и поштено колико се од њега очекује, да им је то наметнуто… И уместо критике, очекује конкретне конструктивне предлоге.
Те, иако је ово било само наглабање над бесмислом јавних набавки (боље да су остале тајне), чини ми се да сам неке предлоге изнела. Најбитнији није мој изум, него најобичније познавање стандарда у вези са публиковањем радова.
  1. Поводом телефона рефернтног наручиоца, бар кад су стручни радови и књиге у питању, постоје стандарди у библиотекству који не задиру у приватне податке наручилаца, а јасно показују да ли је неко измислио или није рефернецу и које је она тежине. Наравно, ово само у случају да часописи и књиге који се објављују нису заобишли неку другу процедуру па издавач није пријављен и публикација није прошла кроз редовну процедуру у НБС. Ако не постоје подаци, можда стварно не би било лоше назвати уредника па питати зашто заобилази ту процедуру и ваља публикације на црно. Само, у том случају, сам ЗУОВ би се морао позабавити да ли тим стандардима одговара база знања и зборник радова који сами имају и које нам, иако се нигде не воде као зборник или база, чак и препоручују и наводе као пример у предугим упутствима око писања референци. А бодују их и без навођења уредника, претпостављам. И онда се чудим кад ми се на конкурс који распишемо за смотре јаве колеге које у својој радној биографији наводе којекакве блогове и окачене документе и презентације по сајтовима као објављени рад. Па, објавио га је на сајту! 
  2. Поводом референтног наручиоца за пројекте у којима се учествовало, нажалост, могу само рећи да они у нашим условима могу бити негативна препорука, бар по мом искуству из Развионице – радило се и млатило и потрошио новац без икаквог ефекта, а успут си морао причати како је све одлично прошло. Па, како то може да буде препорука: препорука да си спреман за новац да било како одрадиш, само да пишеш да си одрадио, и да лажеш и мастиш како је све било одлично и успешно. Односно, чиме се доказује да су ти пројекти ичему ваљали и да су, с обзиром на одвојена средства, донели бољитак? Чиме се то мери, проверава и доказује? По чувењу, лажираним извештајима или је довољно име наручиоца?
  3. А поводом критеријума о истим пословима које је понуђач већ радио, пре јавних набавки, предлажем да носи 100%, а не 60% јер ће се тако избећи несувислости око друга два, претходно поменута критеријума.
Ко хоће да буде конструктиван, лако ће видети да зец лежи у равномерности постотака, и нерегуларног и противстандардног начина доказивања и схватања шта је уопште објављен рад. Не морам ја да му то говорим и конструктивно предлажем.
А ако би неко хтео да посао уради стварно квалитетно, онда би, вероватно, уместо целог првог критеријума, рецимо за преглед уџбеника, увео мотивационо писмо у којем ће конкурент, по одређеним критеријумима, приказати уџбеник који је користио претходне године. Куд ћеш више. Само, ко би то прегледао?! Лакше је звати уреднике телефоном. :)
Кад би неко хтео да буде и имагинативно-креативан и има у виду цело друштво, рачунао би с тим да свако ко је запослен, или мора да стандрља редован посао ако ради додатан, или мора да сфушери додатан и хонораран посао. Зато би добронамерни за све, можда и отворили могућност да се за преглед обуче и незапослени наставници, они који осташе без посла, без норме, као и они који ће тек да остану без посла, препоруке им могу написати школске управе, зато и постоје. Тај би се посао могао водити и у стаж кад би било друштвеног договарања.  Знам да звучи као комедија и фолирање све што није голи лични интерес, али ето, пало ми на ум. Било је и времена и људи и пре овог дивљачког периода отимачине и опачине, има се одакле црпити идеја кад би неко хтео да направи белу књигу. Него, помрчина!

Врућ кромпир


Мене нешто друго брине, много шире. Заиста верујем, па и имам и искуство да ЗУОВ жели и ради што боље може и колико зна (бар те уљудно и званично обавесте, позову, одговоре, за разлику, од, рецимо, нашег министарства). Чини ми се да је главни разлог нефункционалности њиховог посла то што им се пребаци врућ кромпир да доврше и одраде посао који је неко и на неком другом месту траљаво смандрљао, те боже саклони да од се од њих очекује да сад ураде посао добро и да се види како од темеља нешто не ваља. 
Узмимо као пример само уџбенике које комисије одобравају. Једном здравом друштву и систему било би важно да то заиста буду најквалитетнији уџбеници са циљем да ученици уз помоћ њих добијају трајна и утемељена знања. И само то. У пракси, ми имамо ситуацију да се одобрени уџбеници бирају по томе нуде ли готове припреме и планове за наставнике; чиме поткупљују тржиште када промовишу уџбенике (бодовима за семинаре које им тај исти ЗУОВ акредитује; бесплатне комплете уџбеника или приде и таблет-рачунар, чак можда и школа добије паметну таблу ако се определе за неку издавачку кућу на нивоу целе смене итд. ). А има и података да један те исти човек, тј група људи, који су прво "уређени" у комисије за планове, па онда по том плану направили уџбеник, а онда их још одабрали за рецензенте неких других уџбеника. Тако је једна пристала на све јер је била у незавидном положају: кредит, двоје деце на школовању, мајка стара и болесна... У реду, убијала се од посла, али морају ли наставници и ученици земље Србије да читају произвољности по уџбеницима зато што она има кредит? Знајући само те податке, заиста је смешно очекивати да је не знам од каквог значаја да у комисију за одобравање уђу најквалитетнији. У свеукупној корумпираној стварности, те комисије немају баш никаквог значаја, и можда заиста не треба таласати, него допустити да бар људи нешто зараде, ма по ком принципу били бирани. Можеш мислити ако су то увек једни те исти. Важно је да нису повезани за издавачким кућама које би их евентуално поткупиле да одобравају у њихову корист. Не тврдим да нису, надам се да нису! 
Пустила бих и ја то све као неважно, али знам бар толико о друштвеним кретањима, да ми оваквим радњама и процедурама лажемо сами себе и поткрадамо сами себе. И да томе нема краја.

Императорски клуб

Играни филм: Клуб императора (The Emperor's Club), 2002
Режија: Мајкл Хофман
Глумци: Кевин Клајн, Емили Хирш
.

Хераклит је тврдио да се не може двапут ући у исту реку, односно да је пропуштена прилика заувек изгубљена. Да, али у Хераклитово време није било филма у којем је могуће и то. Императорски клуб можемо да гледамо као филм о пропуштеној прилици да се ученик васпита и нади да се то може учинити и након што је прилика одавно прошла. Између два кључна догађаја радње – такмичења у познавању античке историје у средњој приватној школи, и истог такмичења у приватној вили једног од некадашњих ученика - прошло је 25 година. Између стоји горчина неуспеха и пропуштене прилике. То је само једна тачка посматрања филма, и, да опрости Хераклит, испитивање могућности пропуштене прилике нису погодне за филм. Реч је о преиспитивању себе, образовања, система.
.

Филмска прича о вредностима

.
Филм нас једноставно тера да преиспитамо своје или препознамо ставове других о две функције школе које англосаксонски језици исцрпљују једном речју, а наш има два термина за те две функције образовног процеса: образовни и васпитни. Англосаксонци би рекли још и да је реч о теорији и пракси у школству, или о знању, предавању и његовом практиковању и примени у животу. Филм нам се зато указује као својеврстан филмски платоновски дијалог професора са собом и сопственом наставничком мисијом, са образовним системом који почива на одређеној традицији, са друштвом у коме он обавља важан посао и спрема своје ученике да се у друштво укључе и сачувају, остваре све његове баштињене вредности. Зато је погрешно сматрати овај филм некаквим идеолошким филмом о школству, одређеној генерацији, сукобу двеју животних оријентација, образовних пракси. Филм је много више. То је филм о вредностима и могућности школе да их васпита, однегује или усади. Јер, пуким учењем података, школа их не може пренети нити одваспитати.
Како, дакле, професор класичних језика и античке историје Хандерт (William Hundert) практикује оно што предаје младићима у традиционалној мушкој средњој школи Свети Бенедикт која их спрема за престижне универзитете у Америци и школује елиту америчког друштва. Односно, којим то поступцима, људским и наставним, професор Хaндерт уверава своје ученике да су класичне вредности дубоко уткане и у модерно америчко друштво, као и у целу западну цивилизацију која је израсла на темељима Грчке и Рима; да те вредности имају смисла и данас, те их ваља неговати ако ћемо да будемо зрели, одговорни и племенити људи и ако нам је циљ да оставимо траг свог постојања и дамо допринос свеукупном развоју?
Гледано мерилима модерне дидактике у једној традиционалној школи то би се могло постићи  тешко или никако. На површинском слоју радње филма, срећемо све саме конзервативне методе и стратегије образовања и васпитања:
  • одвојене мушке и женске школе, 
  • повечерје у 10 увече, 
  • напамет запамћене латинске цитате који се спремно казују у одговарајућим ситуацијама,
  • памћење историјских чињеница које су ученици у стању да понове хорски, 
  • такмичење Господин Јулије Цезар у коме побеђује онај који чињенице зна дословце да понови, 
  • ограничено кретање, 
  • обавезне и једнобразне униформе и за наставнике и за ученике, 
  • казне за безазлене дечачке изгреде… 
Од каквог је, уопште, значаја то што професор Хандерт свој кабинет држи у апсолутној хармонији вајарских попрсја класичних мислилаца, ренесансног платна са приказом из римске историје уместо табле, а пред час у милиметар подешава школске клупе? Међутим, раме уз раме са таквим обичајима и поступцима, таквим правилима, срешћемо и прилично модерне методе (модерне методе схватити условно јер, испрали су нам мозак нови методичари па нам се чини да их раније није било), попут ових:
  • о периоду Јулија Цезара учи се једнако из уџбеника историје, као и из Шекспирове уметничке обраде; 
  • са слика и натписа, из музеја учи се једнако као и уз живе симулације и зазивање тог времена путем облачења тога; 
  • прерушавањем и костимирањем - драматизацијом, којој није циљ пуко глуматање, него и дубља спознаја семантике и симболике тоге коју су имали право да носе тек младићи на прелазу из младићког периода у зрели период када доносе одлуке и трпе последице својих одлука. 
Није баш да су наставни методи у школи Свети Бенедикт конзервативни! Пре ће бити да се тачно знало кад који метод и чему одговара: када се учи напамет, када има смисла нешто драматизовати, чему дубљем служи костимирање; зашто се правила такмичења не мењају деценијама, зашто се неке књиге не износе из библиотеке чак ни ноћу иако у то време, сви знају, неће никоме требати… Срећемо се за готово заборављеним квалитативним техникама мерења знања у којој тестирања нема. Ученици пишу есеје, над којима наставник ноћима не спава и мучи своју савест; такмиче се усмено, витешки се огледајући у знању као на мегдану. Наставник ту није ни медијатор, ни фацилитатор, него чувар врлине и неко ко обезбеђује фер-услове за учеснике
Занимљиво је премерити данашња такмичења са овим из филма, као и данашње оцене добијене на тестирањима где наставници суфлирају и шапућу ученицима, са препорукама које је писао професор Хандерт својим ученицима и штићеницима, познајући их у душу, карактер и стојећи иза сваке написане речи.
Од професора Хандерта његови ученици сазнаће дубљи смисао чак и једног наизглед тривијалног правила да се по дворишту школе хода по стази, а не по трави. Зашто? Не да би се сламао слободан ход или дух, не ни зато што је то добро за траву, како његови штићеници мисле. Зато што је то добро за вас, каже професор. Тим стазама ходали су многи пре вас. И ето дефиниције трансмисије против које су савремени дидактичари а-приори! Не знати шта је било пре твог рођења исто је и што заувек остати дете! Насупрот томе, знати шта је било пре мене, поштовати стазу којом су корачали други пре мене, значи усправити и осмислити свој корак, значи - укључити се, значи - допринети! Допринос је кључна реч за вредности које заступа професор Хандерт и цела традиоционална школа Свети Бенедикт.
.

Врхунске вредности и антивредности 

.
  • Non sibi! Не за себе! Знање стечено у школи треба користи за добробит других, као и за своју добробит. 
  • Није важно живети, него живети исправно! (Сократ) 
  • Човеков карактер је његова судбина. (Хераклит) 
  • Завршетак зависи од почетка.
Почивајући на тим вредностима, школа и њен најбољи наставник Хандерт верују да могу да обликују ученике, њихове вредности, па и њихов карактер. Арсенал наставних поступака је прилично узак, али доследан. Казне за повремене дечачке изгреде су такве да би данас, свега пар деценија касније од времена у коме је радња смештена (70-е године 20. века), сви изгубили посао. Рецимо, младићима ускраћују вечеру и одласке кући на одређени рок. Правила се не спроводе ригорозно, али упорно и принципијелно. На изгреде, непослушност и незнање никада, баш никада, наставници не реагују гневно, него увек мирно, господствено и доследно. Ученике ословљавају као одрасле, уважавају их, али без лицемерног односа партнерства по коме су тобоже исти. Однос оних који уче и који су поучавани почива на поверењу и добровољном пристајању на правила школе, не на консензусу, демократији нити ичему сличном. Границе су јасно постављане и најлакше се могу дефинисати као уско за понашање, широко за мишљење. У једној ситуацији Хандерт у самоиронишућем дискурсу објашњава разлику између олигархије и тираније тако што каже да је тиранија оно што се дешава у разреду, а олигархија у Риму. Засигурно да данашњи педагошки душебрижници не би одобрили ни поступак којим се служи Хандерт да би спречио да довијање и подвала победе врлину и труд – тражи шта ученик (Сеџвик Бел) не зна, а не шта зна. На тај начин, својим знањем и коришћењем поступка по коме професор увек више зна и може наћи питање на које ученик неће моћи да одговори, он двапут спречава да бескрупулозни сенаторов син до успеха дође пречицама и подвалама. Наравно, професору није била намера да га намерно спутава и онемогућава његову амбицију. Он је све покушао да „преуми“ опортунистички став Сеџвика Бела чак чинећи ситна одступања од својих људских и наставничких принципа, па тако помера листу учесника у такмичењу на штету Мартина Блајта, представника средње класе, вредног, послушног, радног, поузданог и помало збуњеног дечака чији је отац некада и сам завршио ову школу и био победник на традиционалном такмичењу Господин Јулије Цезар. И… да ли је жртва коју је учинио професор и одступио од својих принципа довела до обликовања карактера раслабљеног Сеџвика, младића без иједне врлине, а с много потенцијала?
.

Принципи и врлине = чврстина карактера

.
Посебно је занимљива сцена у библиотеци у којој Сеџвик, сенаторов син, тражи од библиотекарке књигу која се не износи и чита само у библиотеци. Ту књигу радо би у време такмичења изнели и сви други учесници, али ником није пало на ум да иде против правила. Сеџвик не бира средства да до књиге дође. Прво покушава да увери службеницу у своју исправност и даје обећање и заклиње се да ће кињгу вратити и нико неће знато за уступак. Затим се служи се прагматичним уверавањима – књигу ће изнети ноћу кад библиотека свакако не ради, вратиће је одмах ујутру тако да нико неће бити оштећен. Библиотекарка брани принцип - није ствар у томе да ли ће неко бити оштећен мерљиво, него о нарушеном принципу по коме се један ученик издваја од осталих само зато што је решио да прекрши принцип једнаких услова за све. Сеџвик, затим, покушава да библиотекарку шармира дајући јој комплимент како има лепу фризуру. Делује комично када му она захваљује, али каже да ту фризуру носи још од 1958. Кад изгледа да нема начина да дрскост и лицемерни комплименти победе принцип који брани библиотекарка, дешава се оно што смелост обично прати. У одсудном моменту наилази професор Хандерт и чини још један уступак наивно верујући да ће њиме извести Сеџвика из таме како је он дефинисао своје поступке преваспитавања Сеџвика. Гарантује за Сеџвика, представљага као свог најбољег ученика, и библиотекарка невољко, готово стидећи се и за себе и за професора, даје књигу, сакривајући поглед и не желећи да слуша захвале и обећања да ће књига бити враћена одмах ујутру. То након прекршеног принципа више нема никаквог значаја.
.

Извести ученика из таме

.
Упркос свим жртвама професора, због чега и свој морални интегритет доводи у питање, Сеџвик је варао на такмичењу, обесивши одговоре на унутрашњу страну тоге. И не само то. Сеџвик није разумео да професор Хандерт није био у игри и договору с његовим оцем, као што је, изгледа, био директор школе. Сеџвик је навикао да му се као сенаторовом сину чине уступци било да су људи на то присиљени, било из сервилности унапред, или подилажењу за сваки случај. Тек касније, пошто је професор одустао од накане да изведе Сеџвика из таме незнања и моралне каљуге, Сеџвик схвата да га професор Сеџвик није раскринкао из неких виших моралних разлога, Сеџвику неразумљивих. То, међутим, сматра за слабост професора, а не за његову врлину и практиковање моралних принципа којима подучава и ученике преко историје. Из истог тог неразумевања, неспособности да види и прими појмове, појаве и вредности које га се лично и конкретно не дотичу и не користе му, он и историјским личностима, великанима, проналази примедбе попут оне да је Брут слабић јер није потукао све противнике у борби за власт.
Тама у којој обитава Сеџвик као младић и школарац праћена је увек бучним смехом, извртањем свих вредности, забавом и злоупотребом слободе. Из своје таме он засмејава разред набрајајући јунаке цртаног филма уместо римских царева; чланове Битлса као римска божанства; гледа дуплерице док остали уче неправилне глаголе. Сеџвик, наравно није за ИОП, речено данашњим речником, јер није у питању смањена способност интелектуалних вештина, нити поремећај у понашању. Он одлично разуме, рецимо, шта је демократија, али је намерно злоупотребљава. Када препозна колебање другова у чињењу неког несташлука и кршењу правила, он ствар стави на гласање, али само уколико је сигуран да ће имати већину. Затим шеретски закључи да је то била демократија на делу, а и да је то проблем демократије, а не његов, јер он само користи демократију за остварење својих циљева. 
Тама у којој обитава Сеџвик је морална тама. Дечко има други систем вредности, и то је све. Са тим другачијим системом вредности који заводљиво делује на ученике, професор Хандерт не среће се први пут, пуна их је историја. Но, можда му је први пут да није ништа успео да учини поводом тога.
.

Шутрук Нухунте - безначајност и воља  

.
Са системом вредности који оличава Сеџвик, упознао је професор своје питомце и пре доласка Сеџвика у школу. На првом часу након упознавања, ученици читају један натпис на гипсаној плочи која стоји изнад врата беспрекорно уређене учионице класичних наука. Једноставан текст о небитном господару земље Елам који је разорио неколико градова и вратио се са пленом у своју земљу служи професору да да прву и најважнију лекцију својим ученицима. Шутрук Нухунте, починилац ових освајања и разарања без смисла, јесте име које нико не памти у историји, не учи се. Неважан је. Шутрук Нухунте професор помиње као симбол амбиције без доприноса, а оне немају важност. Не за себе – подучава професор. Иако неважно и небитно име, свим ученицима се име Шутрук Нухунтеа уреже у памћење, а с њим и лекција. Лекцију о Шутрук Нухунтеу није научио једино Сеџвик. И то на више начина је није научио. 
а) Буквално – у школу је закаснио, долазећи накнадно, вероватно је преко познанстава утицајног оца пребачен из једне школу у другу да не би изгубио право на школовање. Закаснио је и није чуо прву лекцију коју су сви чули. Током свог боравка није никада погледао и замислио се над садржајем натписа у учионици-музеју, те му је током четири године школовања промакла информација. 
б) Пренесено, Сеџвик није ни могао да научи лекцију јер по својој природи и вредносном систему на њега не делује и не односи се суштина која се крије иза записа, будући да је он сам Шутрук Нухунте. Амбиција без покрића, човек без мисије, воља без морала.
Лекција о Шутрук Нухунтеу је и задатак на којем Сеџвик пада, пренесено и буквално. 
а) Буквално, јер на такмичењу и након 25 година сви, и најгори ђаци, знају ко је Шутрук Нухунте, само Сеџвик не зна, те га професор поново доводи у позицију да му покаже таму у којој је. 
б) Пренесено, јер Сеџвик, ни после 25 година не схвата да човека не чини успех, број прегажених људи, преварених медија, освојених гласова... него морална вертикала и допринос другима. 
То му, међутим, не смета да за медијски интервју „позајми“ речи о потреби неговања врлине, буквално цитирајући професорове назоре, али без властитог уверења. За њега је то само предизборни трик, позајмица уверења људи који су ионако без снаге, слабићи – како он види моралне горостасе било прошлих времена, било у свом времену. Тако та уверења, та унутрашња морална снага која није оставила никаквог трага на Сеџвика као питомца школе и ученика Хандерта, постаје једина карта на коју он игра кандидујући се за сенатора. На то се усуђује само зато што зна да морални назори професору неће допустити да се бави тиме да раскринкава превару. Каква бескрупулозност!
Не звучи ли име Шутрук Нухунтеа дивљачки, племенски, некако пећински?! Под дивљаштвом овде се не подразумева један нормалан период у развоју људског рода, нити се дисквалификују племенске културе, бивше и садашње. Шутрук Нухунте-филозофија је, пренесено, дивљак, племенски и пећински човек који је имао прилику да се уздигне и култивише, али је није искористио за свој морални раст, нити за просвећеност. Остао је на нивоу нагона за преживљавањем и победом. Тако је и Сеџвик, споља гледано, најуспешнији послован човек у  генерацији академаца школе Свети Бенедикт, у стању да окупи целу генерацију након 25 година, угости их у породичној вили са лакејима, базенима, сјајом и помпом и уприличи поново такмичење Господин Јулије Цезар у дворани која је за ту прилику аранжирана да личи на римске дворане; у стању да своје некадашње другове и свог наставника класичних наука превезе приватним хеликоптерима и приушти им врхунски смештај и програм. Сеџвик је човек који који је донекле култивисао свој спољни израз, дотеран је, лепо збори, има сређен породични живот и оставља утисак да се променио, отворен је искрен и наизглед може да поднесе пораз. Иза тог привида, откривамо мало касније, и даље се крије дивљак, нагонски човек којем све и свако служи само само да оствари своје циљеве. Па и организовано такмичење и донација школи само је део предизборне акције.
.

Значај бубице и живот инсекта

.
Последњи чин се одиграва у тоалету у вили Белових, додуше, мирисном и углађеном тоалету, али клозет је клозет. Управо на том месту професор будућем сенатору, најлошијем ђаку генерације и једнако лошем човеку, ставља до знања да је видео његову бубицу у уху и да зна за његову превару, питајући га онако узгред, док пере руке, откад има проблеме са слухом. Будући да га не изненађује Сеџвиков поступак, професор Хандерт показује живо интересовање за оног јадника са дна сале који је пристао да му дошаптава одговоре. Јадник је овде морална квалификација, а не социјална, нити интелектуална. Тај јадник знање и технику има, али нема људску вертикалу те му је све бадава, са тачке гледишта професора. Хандерт даје Сеџвику последњу лекцију у једној реченици, коју овај, као ни пре 25 година, не разуме, али чврст поглед професора као и пређашње искуство говори му да не вреди да се правда. Зато Сеџвик отвара карте и краткој тиради дефинише своје вредности.
Готово победоносно открива идентитет јадника и за колико је пристао на превару, као да покушава да каже и пркоси професору да бадава подучава интелектуалце, јер - све је више оних који имају врло ниску цену.
Износи свој мото стегнутих чељусти и пригушеним тоном: Живим и послујем са људима који раде оно што морају да би добили оно што желе. Кога је брига за врлину и принципе! Ето дефиниције дивљаштва и непросвећености. Спољна углађеност, лепе речи и осмех само су једна од појавности онога што је спреман да уради да би постигао оно што жели. Истински, Сеџвик је и даље дивљак кога није дотакло ни подстакло ништа племенито. Воде га само успех и победа. Све је дозвољено, циљ оправдава средство.
С поносом, готово с претњом, маше пред професором: Гледаћете ме свуда! И ништа ми нећете моћи!
На шта ли нам ово личи? Свуда их гледамо, успешни су, лако их је препознати. Сви имају једно те исто презиме: звоно које звечи (на енглеском bell што није случајно презиме сенатора и његовог сина). Ту буку без смисла, постојање без доприноса, успех без скрупула, они сматрају разлогом постојања. Препознаћемо их по читавој свити букача и помагача без имена који им подилазе, клањају им се и суфлирају преко бубица, медија или преко Фејса, свеједно је. Односно, имају ини име – једну заједничку именицу за све – јадник. Тако је назвао професор Хандерт безименог студента који дошаптава одговоре преко бубице за богат оброк и нешто новца. Наравно, тај ће јадник једног дана у администрацији будућег сенатора добити одговарајуће место. Букач, саветник, референт… Наћи ће се посао за њега реципрочно његовом интелектуалном јаду и моралном паду.
Што мања и неприметнија бубица, то боља и већа функција. Живот инсекта! 
.

Изгубљена битка или чија је грешка Сеџвик Бел

.

 
Сеџвик зна, али ипак жели да буде сигуран да ни сада професор неће одати његову безначајност и превару. И професор каже да ће ћутати, не зато што је фасциниран његовим успехом или зато што га се плаши, него зато што је наставник. Сеџвика сматра својим неуспехом, неуспехом образовног система који није обликовао његов млади карактер. Такав став вероватно утиче на критичаре и аналитичаре филма да уз лик професора редовно иде атрибут идеалиста, традиционалиста…
Заиста, има се осећај да се дешава нешто чему се професор није прилагодио и зато губи битке. То нешто дешава се на свим плановима који постоје у школи.

А) Наставник – родитељ

Први наговештај новог погледа на образовање професор добија управо од Сеџвиковог оца којем се жали да Сеџвика има способности да учи, али их не користи. Упитан од сенатора како види свој задатак наставника, професор одговара оно што је и ученицима говорио, истичући моралне вредности, темеље грађанских врлина, служење другима... убеђен да ће га сенатор подржати будући да и сам ради јавни посао за добро других. Уместо тога, сенатор му даје пиштољ антиквитет на поклон и присиљава га да га узме. Са пиштољем у крилу професор даље прича како он не одустаје од Сеџвика и како намерава да се потруди да његов карактер исправи. Сенатор га подругљиво прекида и износи свој родитељски кредо: Задатак наставника је да га научи зашто је земља округла, ко је кога и где убио, а не да формира личност ученика, за то ће се он као родитељ потрудити.
 Тај обрт у коме је уместо васпитних мера у професоровом крилу остао неупотребљив пиштољ, за кога се не зна да ли је поклон или мито, ситуација је у којој се нашло целокупно школство данас - немоћ. Прекинут је и одстрањен принцип међусобног поверења и добровољног пристанка на правила и методе школе ради свог раста и раста целог друштва у којима једни поучавају, а други примају те вредности како би их примењивали кроз свој даљи рад и живот. Не, наставник је ту да подучава, понуди папир на крају тог процеса, ни случајно да не задире у обликовање карактера, а родитељ ће се потрудити, зашто не и неким другим пиштољем у немоћном крилу, да формира даљи карактер свог порода. Поверења више нема и свако присуство родитеља у школи само је губљење драгоценог времена. Циљеви су често различити. Овој слици потпуно је супротна слика коју слушамо из нашег негдашњег школства: када ученик добије лошу оцену из владања, родитељ га још изгрди и казни јер има поверења у школу, убеђен да га школа није казнила недужног. Данас се родитељ расрди и правац у школу да се обрачунава и тражи своју личну правицу... Није ли то слика потпуног одсуства поверења? 

Б) Однос ученика и наставника

Појављује се ученик чија је глупост и непоштење бескрајно забавна другима, готово хипнотичка; ученик којег не дотиче ни знање ни вредности ако нема врло опипљиве корист и ако се не осећа као победник; ученик који и поред очигледних способности не жели да их користи јер исто може постићи варајући и лажући, манипулишући; ученик који презире знање и вредности, руга се и спрда са свим. 
Увек је било таквих ученика, није им увек било место у елитним школама, можда. Увек је било и појава да су такви занимљиви друговима ма колико не делили са њим исте вредности. Но, није увек било да такви постају сенатори. Данас то готово да постаје правило.

В) Интерперсонални односи у школи

Истовремено теку ситне промене код особља саме школе. Професор их не види и не предвиђа, али му је начин функционисања познат јер историја је пуна и хуља и муља. Први такав разочаравајући поступак јесте директорова одлука да се Сеџвикова подвала игнорише. Директор тиме губи морално лидерство које је у очима професора Хандерта дотада имао, иако разуме његов став – у публици је био сенатор који је управо дао донаторство школи. Са почетком радње филма у школу долази млади професор класичне историје, такође некадашњи ученик професора Хандерта, којем је дао одличне препоруке. Тај млади човек непрестано размишља како да изменама у традицији школе примами што више донатора и, знајући да ће Хандерт бити следећи директор, често своје идеје износи баш њему, и, као успут поклања му ретке књиге. Предлоге младог наставника само условно можемо звати "идејама" јер се ради о туђим идејама и заслугама које би он мало само мало да прилагоди како би донеле више новца. 
Својих идеја та персона нема, ни једне једине. Има само идеје како да лично профитира на идејама и труду других. То данас, ваљда, зову менаџерским способностима.
Истовремено док хвали професора и колегу, он тајно крчи пут својој директорској каријери, зближавајући се са појединачним члановима управног одбора, презентујући и њима своје идеје. Какав је шок доживео времешни професор Хандерт, којег сви и одувек виде као будућег наследника дотадашњег директора, када му управни одбор саопштава да у новом времену школи више одговарају особине и програм које има млађи колега. Професору Хандерту не остаје ништа друго него да се повуче и затражи пензију. Иронијом судбине, ускоро га нови директор зове и моли да организује такмичење Господин Јулије Цезар за генерацију Сеџвика Бела који ће заузврат школи дати дотада невиђену донацију. Тако школу одржавају и спасавају часни, а не довитљиви и на све спремни, иако то ником није била намера.
.

Смена вредности и прилагођавање новом времену

.
За већину наших живота животописи могу бити сачињени много пре наше смрти, а изузетке чине само великани историје – сматра професор Хандерт. Зна да није међу тим великанима. Његов је задатак био да свој допринос да тако што ће да открије и ученицима пренесе оно најбоље што је човечанство оставило својим покољењима. Зато он хронику свог живота описује једноставним реченицама. Ја сам наставник, предавао сам 34 године и једног дана сам престао. Вредност свог живота мери оним колико је у томе успео. Успут, и сасвим козерски, истиче да зна још и то да је дан започет веслањем много бољи од дана који не започну тако. Чисто ради равнотеже духа и тела.
Нама који живимо и учитељујемо деценијама после филмске приче, намећу се такође питања: Чија је грешка звоно које звечи, инсекти који успевају да их гледамо свуда иако немамо шта да чујемо осим празнине и глупости? Јесмо ли изгубили битку и време нас прегазило? Треба ли да савијемо кичму, затворимо очи и мењамо се у складу са новим надолазећим или већ присутним вредностима? Јесу ли баш потпуно нестале вредности старе школе која и васпитава и подучава?
У складу са девизом школе Свети Бенедикт – Крај зависи од почетка – уводна и завршна сцена дају могуће одговоре на наведена питања.
У првој уводној сцени, пре него што филм ретроспективно почне да прати сећања, професор је управо смештен у приватни дворац Сеџвика Бела. Стари професор покушава да се јави на телефон са интерфоном. Време га је претекло, не сналази се, глас из слушалице не чује, али не одустаје. Типка светлеће дугмиће, приноси и спушта непотребну слушалицу, али ипак успева, мада сасвим случајно, да се јави и уљудно одговори на лакејске добродошлице и бригу разметљивог домаћина о томе да ли се добро сместио, али не показује ничим да га дочек фасцинира. Светлост човечанства за њега не представљају тековине такве врсте. Пита се шта га је довело ту и закључује да је то нада, нада да Сеџвикову судбину није одредио карактер, тј. одсуство карактера, и да се током времена променио под утицајем своје савести. Пажљиво прати даља дешавања и испоставља се да сав тај сјај који личи на некадашње римске палате нису светковина духа, него оргијање глупости и непоштења. Професорова нада је била погрешна, али је Хераклит у праву - човеков карактер је његова судбина.
У последњој сцени професор је у истој учионици у којој је провео претходне 34 године. Исти амбијент, али школа је постала мешовита, и по половима и по расама. Другачија је мода за ученике, али за професоре иста кравата на штрафте. Међу ученицима је син Мартина Блајта, ученика чији је успех професор некада жртвовао покушавајући да извуче Сеџвика Бела из таме. Као некада његов отац, по налогу професора, млади Блајт чита натпис о Шутрук Нухунтеу. Услови и моде су промењене, вредности су остале, и још има родитеља који с потпуним поверењем у вредности и методе предају своју децу у школу да их тамо подучавају и васпитавају неко професори "слабићи".

Уосталом, те исте вредности које почивају на принципима и врлини, главна су реторска основа медијског говора Сеџвика Бела. Он своју кампању и почиње темом образовања које обликује и формира младе људе какви су потребни друштву да би оно напредовало, буквално цитирајући професорове речи. То значи да о таквим вредностима гласачи воле да слушају, желели би да виде такво друштво, свој глас би дали таквом представнику. Оно нас даље наводи на закључак да старе вредности нису мртве.  Сасвим је друга ствар што их Сеџвик не практикује, него манипулише њима.
Коначно, један мали, за Сеџвика поражавајући призор, у тоалету Сеџвикове виле извео је на сцену Сеџвиковог сина Роберта који је такође био у тоалету и чуо разговор професора Хандерта и свог оца. Иако мали, схватио је из разговора да је његов отац варао и - стиди га се. Сеџвику остаје да се брине какву ће слику о себи оставити свом потомству, а гледаоцу да се нада да је дубоко у људској природи генетски записано поштење и чистота, а не превара и победа по сваку цену; и да зато мали Роберт склања поглед од свог оца и не жели да га овај додирне. Хуља се не рађа, она се ствара и зато за сваког има изгледа и шансе.  То су и шансе школе и васпитања. Али, само ако се школи то дозволи. 
.

* * *


И сад, питам се, ко каже да је Србија мала и заостала. Исте те дилеме и појаве има и српско друштво и српско образовање. Зар не видимо и ми како данас и код нас напредује свака  хуља из моралног муља.  Свуда их гледамо, баш као што је "обећао" или припретио Сеџвик Бел. Нема шта да чујемо од њих, знају то и они, па ће посегнути за туђим речима, закитити се туђим делима, с том разликом што иза њих не стоје и својим принципима и врлинама их не сведоче. Само се служе њима и злоупотребљавају их.   
На нама је да се одредимо ком клубу да се приволимо:

  1. Императорском клубу који хода својим кораком, али стазама свих оних пре себе којима није важно да живе и буду успешни, него да живе исправно.  
  2. Клубу Шутрук Нухунтеа у којем одавно седи Сеџвик Шупљег Звона који побеђује по сваку цену и спреман је да уради све што мора да би остварио оно што жели.   
Пре опредељивања, ваља нам погледати филм. Добио је просечне критике, тј. пар оштрих критика и пар значајних похвала. Наравно, које друштво воли да гледа своје тамне стране, филмски осветљене, и да их једногласно хвали.