Атеист реп и верска настава

Свака сличност овог текста са новосадском групом Атеист реп која је била популарна у времену "државног атеизма" и која је своју каријеру започела у неугледном буџаку надомак Дунавског кеја у тзв. "жутој кући" сасвим је случајна, не односи се на њихово стваралаштво, није алузија, нити је парафраза или алегоријска слика која има везе са овом групом. Једина веза је у насловној синтагми.

 Шта свира и коју игру игра Атеист реп

.
Атеист реп - панк бенд наступа у жутој кући просвете.

Атеист реп бенд је, почев од краја календарске 2015.  године, низом бесплатних, хуманитарних концерата најавио значајне промене у плановима и програмима, као и садржајима предмета несрећног школства. 

• Атеист реп је, наиме, закључио да су ученици  преоптерећени, а то је утврдио бистрећи закон ево има већ скоро две године. Читајући тако закон, еурека - открио репер да ученик има максимално 25 часова, пребројао то стање у пракси и виспрено закључио да ученик има више часова од законског лимита. Дакле, ученик у Србији законски је преоптерећен. Према томе, ученик крши закон. Чек, чек, није тако. Ту је ученик закинута страна, а закон крше наставници и програми којекаквих предмета који се остварују на часовима, којих је премного због чега и долази до кршења закона. Како Министарство не би покретало дисциплински поступак против ученика или наставника који крше закон и оптерећују ученика, а таман посла да мења закон спрам живота и онога што хоћемо од тог живота за себе и своје нараштаје, МПН је ударило путем са јасним циљем - боље је скројити школу и живот спрам закона. 
• Атеист реп бенд је зато смело кренуо на тај пут прекрајања живота спрам закона, и најавио  обрачун са 5-6 часова вишка, вишка по закону или вишка против закона! Од вишка не боли глава, али Атеист реп бенд боли глава од вишка, а нарочито их боли у центру за религиозне и верске вредности. Боли увек где је шупље. Тако је и Атеист реп бенд љуто заболела глава од једног јединог часа који деле верска настава и грађанско васпитање. Него, како ће пред јавност, не може људима рећи да имају шупљину у центру за верске вредности, па им она ствара ветрове и несносан бол. Зато су пронашли законско решење за сопствену шупљост по овом питању. Установише да је порекло тих предмета сумњиво и нелегално, тј. да су пре 15 година, баш док су они мирно радили на неком другом чиновничком послу и ни за шта их није болела глава, на пречац и нелегално уведени у образовни систем и отада повремено имају ту главобољу од верске наставе, за разлику од играчака до рачунара, руку у тесту, сведока прошлости, шаха, два страна језика, хора и оркестра и других изборних предмета који су сви дошли потпуно легално у систем и за које их ни уво не заболи. Атеист реп изгледа није никада реповао или јесте, али није уочио никакве претеће елементе за реп-културу, у европским универзитетима где је могао приметити да је сваки имао и морао имати богословски факултет да би био основан. То је, уосталом, био један од услова и за оснивање Београдског универзитета, те према томе, нема ништа легалније него да у образовним системима буде и једна наука, богословска (да и то је наука), на којој су се оснивали и заснивали најчувенији универзитети у европској, па и нашој баштини. 
• Атеист реп бенд, будући кратак са историјом и континуитетом, већ на следећем концерту зареповао је друге аргументе, али  и даље са љутим болом у глави од оног једног јединог  часа вишка услед нелегално уведене верске наставе. Заиграо је овај пут на карту тобожњег недостатка очекиваних ефеката верске наставе служећи се спекулативном методом. Смело, легално и научно устврдио је да се не зна какви се ефекти верске наставе. Сумњиво мрдајући кажипрстима у јавност су доспевале гласине да ти ефекти изгледа  да нису баш најбољи јер насиља и даље има у школама; примећене су и појаве да и поред два страна језика и једног или више матерњих још увек има ученика који мешају ћирилично и латинично писмо (а знају молитве на црквенословеснком); има и ученика који заврше основну школу, а  не знају таблицу множења нити да рачунају векове (а знају шта је било до Христа и после Христа); прича се и да вероучитељи заједно са осталим наставницима још увек држе екс-катедра часове. Према томе, чак и ако Атеист реп занемари чињеницу да је верска настава нелегално уведена, она није испунила очекивања - то је теледириговани закључак Атеист реп бенда.
• Атеист реп бенду је, изгледа, неко јавио да Уницеф има програм Школа без насиља, а не верска настава, и да вероучитељи нису криви за екс-катедра метод, штавише метод којим је Христос поучавао своје апостоле надасве је модеран, амбијенталан и тимски, развојни, те се бенд здао да потражи бољи аргумент. Фронтмен бенда је ускоро извадио зеца из шешира у облику борца за права првака, њихову пуну демократску одговорност и независност од родитеља, као и право на заједништво и борављање у истом, јединственом и нераздељивом, ма како загушљивом школском простору, заједно са својим другарима из школе. Тако смо имали прилику да чујемо потресно сведочанство изнесено као да је какво нечувено откриће посреди, да јадни прваци ни не бирају предмет који се зове изборни, него, замислите преваре, то бирају родитељи.  А математику, српски, енглески - то је све аутономно и демократски одредио првак да му буду редовни предмети. Не само да су на тај начин групо повређена дечија права да бирају изборни предмет, него их још на тим предметима раздвајамо, па једни иду на један предмет, други на други. јест да се они после тог једног часа врате, али бадава кад их једном недељно раздвајамо и шаљемо им непожељну поруку да су различити и да их због те различитости раздвајамо. Какво грубо огрешење за децу коју, иначе, разликујемо по свему и свачему: правимо спискове о социјалном статусу и шаљемо спискове у МПН да добију бесплатне књиге; једнима правимо ИОП 1, другима ИОП 2, а неке поучавамо регуларним путем; једнима саветујемо и упућујемо их на ритмику, друге у рецитаторску секцију итд; једне родитељи уписују на спортове, друге у музичку, треће на стране језике; једни иду на приватне часове, други само у школи, трећи мало-мало па ни у школу не дођу на часове; једни могу да плате школу у природу, други не могу ни ужину... Али, по Атеист реп бенду, то је друго, то су различитости по европским вредностима, а ове верске и грађанске, то су неке наше балканске различитости и њих би требало укинути, изједначити и још лопатом поравнати. Ту сад иде рефрен: не можемо с тим у Европу, без обзира на то што сама Европа има најразличитија решења за вредности којима нас учи религија. Но, они нека гледају своја посла, а ми ћемо своја, атеистичка - поручио је фронтмен Атеист реп бенда.
• Када се фронтмен Атеист реп бенда појавио на ТВ у празнично поподне Божића православних верника, наравно да ником није честитао тај празник, него је, аутистично пренебегавајући чињеницу да пола ученика у Србији слуша верску наставу, разматрао могућности да се верска настава слуша у цркви, поред цркве, у школи, поред школе, као историја религија, само у једном  образовном нивоу, ни у једном, у пола, фртаљ... И уопште много маштовитих предлога је изнео фонтмен и наговестио да у јавној расправи може бити још маштовитијих предлога. Позивајући се на флоскулу европских вредности само је фалило да најави како у јавној расправи треба разматрати и укидање Божића - да се не разликујемо и не раздвајамо сироте прваке, ем по предметима, ем по два календара истог догађаја. Таква је то свест, реп-несвест!
• Јануарско атеист реп-оркестрирање крунисано је Светосавском академијом, знате оном државном што би требало да на уметнички начин пренесе стање духа нације. Ко је гледао Светосавску академију могао је да види докле је стигла та реп не-свест. Културни део академије сведен је на смотру културно-уметничких друштава, а онај беседнички и поучни или образовни део претворио се у тираду о историјату образовања у Срба. И то екс-катедра тираду једног човека, додуше са пријатним гласом (за разлику од оног уњкавог пре њега)! Стидљиве академије 90-их година биле су бар за неколико степеника боље, а ова је највише личила на 1946. пред само укидање непожељних верских елемената и почетак атеистичке игранке до зоре. Једно је сигурно - Атеист реп бенд није прошао школу Светог Саве, па је право чудо зашто светитеља уопште слави. Уосталом, није ли и Свети Сава нелегално уведен уместо Тита у школе - чудно да Атеист реп бенд то није приметио и кренуо трагом куд су нестали милиони Титових слика, заједно са рамовима и стаклима. И да се то од следеће године прикаже у е-Ценусу!       

Можда је та оркестрирана акција Атеист реп бенда из Жуте куће само бацање прашине у очи. Те очи, наиме, не виде никакaв помак, само назадовање, откако овај бенд репује, те би прашина у очима требало да нам свима замагли поглед и створи лажну представу да је бенд спреман да уради радикалне мере; или да, након прогледавања, очи почну да нам боду вероучитељи. Пошто, на пример, не могу ништа директорима који тргују радним местима, а то значи ни тим прошверцованим радним местима, зашто не би из система нестало близу 1900 вероучитеља?! Они су ионако спремни за жртве Христа ради.Ту би се донекле поравнали рачуни вишка људи и вишка часова.

Било како било, увек кад је на помолу жртвени јарац, многи лешинари се сјате, те је све то утицало да се поново пробуде разочарани борци против веронауке, а за људска права и европске вредности, које смо слушали на почетку века кад се о верској настави причало као о могућности. Поново су оживеле радио-емисије, тв-гостовања, форумске расправе са реповањем у сулудим ритмовима. Фалио им само покојни Тоза кога више нико не помиње откако се његов пород ангажовао и анулирао рационализам очева, те огрезао у "најцрњем клерикализму" - како је то оценио један од бораца у некој радио-емисији.  

Зато је после тог реповања био потребан један концерт класичне музике да се види и чује шта други гуде. Зато сам се упутила на

.

 ОКРУГЛИ  СТО

Смисао и циљеви верске наставе и грађанског васпитања у савременом образовном систему

.

У среду, 24. јануара 2016. на Филозофском факултету у Београду, Задужбина "Доситеј Обрадовић" уприличила је класично добар округли сто.

Округли сто је имао и неку посебну атмосферу као на сусрету генерација јер, испоставило се, већина говорника завршила је управо Филозофски факултет у Београду, а данас раде на пословима образовања у Министарству, ЗУОВ, ЗВКОВ, Институту за педагошка истраживања итд. И ја сретох своја два професора одмах на почетку. 

Први од њих декан Филозофског факултета, професор Војислав Јелић отворио је скуп надахнутом  говором у најбољој традицији реторике коју ми је предавао на једном курсу последипломских студија и остао упамћен као тип наставника који ученика зарази темом, коме није тешко да шаље грађу заинтересованим студентима, да се посебно припрема за питање које му је постављено... Свој реторски увод закључио је цитатом Блаженог Августина и њиме показао са ког стајалишта сам разматра тему скупа:

"Да би се веровало, мора се мислити, а да би се мислило мора се веровати."

 Емеритусу проф. Славку Гордићу време није одузело поетичност у предавачком наступу. Увек је волео да прави листе најбољих, најученијих, највиртуознијих, најзначајнијих за неки феномен или појаву... Овом приликом изнео је своју листу, непромењену још од времена мог студирања, најбољих песника у српској култури: Његоша, Костића, Дучића и подсетио на чињеницу да су сва тројица била дубоко религиозни људи. Њој је додао и тријаду најбољих савремених песника културе који су заокупљени верским темама: Павловића, В. Лалића и Симовића.   У духу толеранције и универзализације није заборавио ни друге вере, и истакао да су највећи магови језика у српској књижевности песници јеврејског порекла: Винавер, Давичо. Професор се држао своје области и поетике српске књижевности, али је теми могао још више да допринесе да је поменуо и научнике који су не само били религиозни, него сматрали да вера води бољем разумевању универзума, а  пре свега три највећа научника код Срба: Тесле, Миланковића и Пупина. Везујући се за тему, извео је неколико могућих ослонаца за тему скупа:

• Епистомолошки по којем је јасно да се наука и вера не искључују
• Идентитетски по којем још увек вера и језик јесу елементи идентитета
• Трећи ослонац су његове упитаности у којима се понавља израз "збрка векова" и многе амбивалентности и лицемерство савременог света у којем се истине подешавају, понављају општа места, сервирају истине и полуистине, изграђује ружичасти поглед на свет, а те појаве је увелико везао за други предмет  - грађанско васпитање.  

Зоран Аврамовић, директор ЗУОВ, иако се Завод носи са конкретним пословима око предмета Грађанско васпитање, одабрао је да нам представи идејне изворе грађанског васпитања.  Како је сам у самоиронишућој опаски рекао - ништа епохално - али, ипак, корисно, подсетио нас је да покушавамо узалуд да помиримо  два предмета јер се ради о два дијаметрално различита погледа на свет. У основи грађанског васпитања и сличних идеологија јесу циљеви које је дефинисао сер Карл Попер у књизи Отворено друштво и његови непријатељи (1945). Уопштено речено, циљ таквог друштва јесте да се створи човека који доноси рационалне одлуке самостално и одгворно и делује у складу с њима, мењајући своју и друштвену стварност, задовољавајући тако своје потребе и права. Из тог основног циља изведени су остали који претендују на промену свести најпре у тзв. етнохолистичким земљама (бивши СССР, Балкан и др). У тим циљевима леже, по Аврамовићу, и приговори оваквој оријентацији и идеологији, а то су неговање нарцизма и хедонизма који не брине о општедруштвеном, о заједници, него само о својим потребама; а модел демократије коју овакав човек ствара јесте демократија прилагођена њему самом, демократија коју користи за остварење сопствених циљева, а за опште и туђе нема слуха. 

На његово резимирање Поперовог концепта отвореног друштва одлично се надовезао рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асијел. Он се, очекивано, послужио непресушним извором - Библијом и протумачио библијско схватање отвореног друштва у Божијем обраћању Јеврејима Бићете ми царство свештеничко. Свештенство је дотада имало монопол над знањем и било когнитивна елита, што представља затворено друштво, по тумачењу рабина. Навештење да ће сваки човек бити свештеник значи да ће свако моћи да учи (учење је вид богослужења), да слободно пита. То је већ отворено друштво које са савременим има додирних тачака у томе што почива на знању и што се мудрим сматра само онај који не престаје да учи.  Рабин је проценио да наша школа није отворена истичући да је то његов закључак као родитеља, али да српско друштво показује велике помаке ка отварању, а један од најбољих показатеља тог отварања управо је концепт верске наставе.  Истакао је да Јеврејска заједница није имала интерес да гласа за верску наставу имајући у виду судбину Јевреја која је таква да по свету непрестано упиру прстом у њих: Ви сте они који су убила Бога, али је препознала у Србији један нови концепт у коме програме верских заједница разматрају сви и о њима отворено разговарају. Зато он нема двојбе да ли да свој глас даје за такво отворено друштво.

Рабин је члан Комисије верске наставе која је тело Владе РС, а о раду и достигнућима те Комисије говорила је Снежана Павловић из Министарства просвете и науке. Информишући нас о томе откада постоји Комисија, ко је чини, чиме се бави и како функционише, своје излагање базирала је на једном пројекту у који су били укључени  вероучитељи свих конфесија, а који се заснивао управо на могућностима интегративне наставе у програмима верске наставе. Испоставило се да за интегративну наставу нема захвалнијег предмета од верске наставе. Бирајући ову тему и говорећи испред Комисије за верску наставу, Снежана Павловић је показала да приговори о конзервативним и превазиђеним начинима по којима се верска настава реализује представљају произвољне тврдње. Она је најавила и нове програме верске наставе који су припремљени и који ће превазићи слабости које је показала досадашња пракса, а које је и једна независна и интерна комисија коју је одредио сам министар оценила као добре. Могли смо чути и бројчане податке о броју вероучитеља, као и податак да од 900.000 ученика верску наставу бира 433.124 али је то сума без броја ученика који похађају верску наставу  Исламске заједнице.
Резултате вредновања православног катихизиса (Извештај ЗВКОВ Православни катихизис као обавезни изборни предмет у основној и средњој школи - евалуација програма и компетенција наставника, Београд, 2013) представила је Јасмина Ђелић из Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања. Она је изнела општепознате проблеме православних вероучитеља и верске наставе - православног катихизиса међу којима се задржала на добијеним подацима да ученици програме не доживљавају као непримерене и тешке, али их доживљавају вероучитељи, из чега је закључила да су вероучитељи својим способностима успели да непримерен програм сами прилагоде узрасту са којима програм остварују. Посредно се може извести закључак да се ради о изузетно мотивисаним, па и компететнтним радницима иако немају сви наставничке факултете.
Елеонора Влаховић из Завода за унапређивање образовања и васпитања изнела је све тешкоће са којима се сретала сама као чиновник задужен за програм Грађанског васпитања, прво у Министарству просвете, а затим у ЗУОВ.
Но, највеће откриће за мене, верујем и за многе друге у просвети било је излагање Славице Шевкушић из Института за педагошка истраживања и у складу са значајем тог открића у односу на оно што се прича на медијима, повећавам фонт овог текста. Своје излагање започела је информацијом да на округли сто нико није позвао ни њу, ни институцију из које долази, него се сама наметнула јер осећа дужност да јавност обавести да је верска настава била предмет озбиљних истраживања у два наврата: 2003. и 2009. године. Сам тај податак показује и доказује да није истина да се верска настава не прати и не вреднује, а поготово да нема основа да се тврди како су ефекти наставе незадовољавајући. Резултати тих истраживања представљени су двема публикацијама Института:

• Верска настава и грађанско васпитање у школама у Србији, Грађанске иницијативе и Центар за емпиријска истраживања религије, 2003, Београд
• Верска настава у београдским школама, (прир. С. Гашић-Павишић, С. Шевкушић), Институт за педагошка истраживања, Педагошко–катихетски институт Православног богословског факултета у Београду, Београд 2011.

 Представљање резултата одузело би сувише времена за овакву врсту скупа, па је С. Шевкушић резултате ових истраживања укрстила са резултатима других сличних истраживања у образовању које је у исто време спроводио проф. Хавелка и извела неколико важних закључака. Док се ученици о предметима верске наставе и грађанског васпитања изјашњавају позитивно: да су њихови наставници стручни, да на тим предметима могу да износе своје ставове, искуства и да питају, да се њихово мишљење и личност уважава, дотле Хавелкина истраживања показују да ученици наставу и наставнике осталих предмета далеко више оцењују као ригидну, не уважава се њихово мишљење, па ни личност  ученика и сл. Стога је с правом поставила питање којем се и сама придружујем - коме је пало на ум да укида једина два предмета о којима су се ученици изразили веома позитивно, предметима на којима се развија критичко мишљење; и ко сумња у компетенције људи које ђаци сматрају стручним и који их уважавају као бића и личности, и за које су оценили да предмети у великој мери доприносе развоју њихове личности?!
Покушавајући да дођем већ сутрадан до ових публикација, сазнајем да их у продаји нема, а вероучитељима и другим (па и Атеист реп бенду) може послужити и приказ Ксеније Кончаревић  у часопису Православни катихета.

Последњи учесник кога сам слушала - Милан Радуловић са Института за књижевност и уметност одговорио је на запитаност одакле уопште та потреба да се ефекти верске наставе доводе у питање и шта ће се даље дешавати, једном речју - шта је то било и шта ће бити са верском наставом. Кратко је рекао - политичка одлука! То смо сви ионако знали, али то није разлог да ћутимо и не покушавамо ништа; не због нас, него због оних који долазе за нама. Милану Р. сам захвална што нас је подсетио како нам је неосетно и самима промењена свест о нашем месту у времену и нашим одговорностима у том времену. Наиме, уочио је да неки говорници већ имају промењену свест о томе да ли су млади нараштаји испред или иза нас и подсетио да млади иду за нама, а да су испред нас наши преци. Размишљала сам о овој дезоријентацији и, заиста је у праву. Временска оса му даје за право. Верујем да у тој дезоријентисаности није ствар само у временској оси, него и о значају прошлости, трансмисије, традиционалних вредности које се све баштине од предака, а којима би "нова свест" да успостави другачије место - назад, и отуда се тај преокрет пренео и на временску осу.
.

Витешки

Рекло би се, округли сто је био скуп истомишљеника којима је циљ да бране верску наставу од оптужби и сумњи које су се од децембра до данас чуле из Министарства и с медија. Чак и ако је тако, теми се приступило са различитих становишта тако да је човек имао и шта да чује и кога да чује. Могло се приметити, и то не само на нивоу реторике, него и по понашању, избору теме, реакцијама, па и изгледу ко је по вредностима далеко ближи алтернативном предмету. Међутим, није било непријатних оптуживања, инсинуација, спочитавања, необразложених сумњи и претпоставки. Округли сто је оправдао порекло свог назива - учесници су се понашали витешки.  С обзиром на то да су на њему фино и непретенциозно протежиране вредности које нуди верско образовање лако је закључити да су заговорници ових вредности на делу показали своју културу која се заснива на вери, нади и љубави. Некако сам била поносна и умирена због тога, због те и такве културе, посебно кад се сетим неразумног наступа Атеист реп бенда.
 .

Хедонистички

Да ли због недостатка неког од та три стожера хришћанске науке или од примеса рационалистичког духа времена, округли сто ме је натрунио и бригом и запитаношћу.
На скупу се могло чути шта је циљ идеологије рационалних грађана и каквог појединца она ствара. Од истог уводничара чули смо да од неколико невладиних организација које су остваривали циљеве грађанског васпитања почетком века, данас је тај број порастао на близу две хиљаде. Практично, на једног вероучитеља долази једна невладина организација која протежира другачије вредности. С обзиром на те податке помислих да је верска настава алтернатива грађанизму, како је неко назвао веру модерног друштва, оличену у циљевима грађанског васпитања. Промена свести није само  слово на папиру, него реалност. Постоји идеологија, постоје њени реализатори и методологија.
Након округлог стола упутих се, боље речено - вратих се, јер сам с ње "побегла", на конференцију чија је тема инклузија. Та је конференција једна од силних активности пројекта у којем се затекох и никако да се ишчупам из њега - стално ме подсећају на неки уговор по којем има још активности и још, и још... Таман завршимо са ЦОП, зове нас ЦИП. Таман завршимо с њима, стиже Тим за нешто друго, а уствари исто, па савези родитеља, па родитеља и медија... И видиш, као уцртано, да то већ јесу групације, интересне групе добрано одваспитане да остварују своје циљеве, а баш их брига какво је иначе стање у школству. Није тајна да све то финансира Фонд за отворено друштво. Мора да сам он финансира још стотине и стотине невладиних организација. Наравно,  отворено друштво Фонда за отворено друштво није исто оно отворено друштво о каквом је на округлом столу говорио рабин Исак Асијел, дијаметрално је различито. Упутих се, дакле, са округлог стола свечане сале Филозофског факултета, на коме је све врцало од духа и знања; на коме се добровољно прескочила пауза да би се чуло што више говорника и дискутаната, а кад је уследила свела се на кафу; на коме је стомаку било скромно, а духу богато; на коме сам редослед говорника сазнала са једног јединог папира из руку организатора; упутих се одатле у луксузан хотел на коме је већ све било готово сат времена раније, а рок за обилат ручак са 10 различитих јела на менију, био је продужен. Сазнах да су нам ту путни трошкови, све са путарином, у целости надокнађени, а ауто су лакеји одвезли у гаражу и они ће нам га и вратити док прстом о прст. Царски, нема шта! По сали распоређени округли столови и на свакој столици комплетан котизацијски материјал не само из овог пројекта, него публикације и са других сличних пројеката, све са са новогодишњим поклонима у виду нотеса и оловке. Онако успут, по ободима сале, на мањим столовима постављени су самопослужујући судови за чај, кафу, с млеком и без млека... десетине врсте колача и исецкано јужно воће које ретко ко у Србији може себи приуштити: ананас, грејфрут... Будући да је била среда, пост, узех неколико кришки воћа.
 .

Петар пред Велики петак

Сетих се затим да Комисија за верску наставу као Владино тело уопште нема буџет и  да чак и путни трошак сами себи плаћају, а ужину вероватно понесу у ташници. Прелиставајући онај котизацијски материјал сетих се једног од циљева "отвореног" друштва који је уперен на  етнохолистичка друштва - промена свести - и обавезујућег уговора на који сам лакомислено пристала у овој ујдурми са инклузијом. Запитах се каква свест може  настати негде и у нечему где те намамљују трпезом и хонорарчићима. И застаде ми онај ананас у грлу. Осетих се као Петар пред Велики петак.
Петре, љубиш ли ме?
Љубим те, Господе!
И знам, Господ ми није узео за зло, јер није ме обавезао уговором, него љубављу. И све разуме.
О таквим се вредностима и смислу, и о таквим изборима, све време ради.

Паранормалник о стручном усавршавању

Паранормалне појаве

Срећа па нисам имала времена да се бавим детаљно  новим Правилником о стручном усавршавању из октобра 2015. године - изгубила бих време, а сваки дан је ионако неко из МПН могао да се огласи и каже како тај Правилник министар није потписао и нико не зна како се нашао у Службеном гласнику. Искрено да кажем, тако је и изгледао. Хоћу рећи, и овај је тако изгледао. Мора да је неко знао да ни на шта не личи још док га је стварао, и одмах, још док га је прекрајао по хитности посла - хитност због конкурса за акредитацију програма стручног усавршавања - започео је рад на допунама. И тако, док си се окренуо, изађоше допуне, тачније једва да је прошло два месеца. Није то ништа. Доживели смо ми и да допуне изађу сутрадан; да се у Службени гласник пусти један правилник, па се за пар дана повуче са објашњењем да тај правилник није министар потписао и разне друге случајеве. Због тога многи озбиљно сумњају да се у нашем министарству дешавају необјашњиве паранормалне појаве, упркос томе што му је на челу један трезвен ум, крајње рационалистичко-материјалистички оријентисан. Зато овај као и пређашње правилнике које наше министарство просвете и науке избацује на тржишту, не можемо звати правилник јер искачу ван свих познатих правила, него паранормалник јер изгледају као да су настајала пред зору у неком магновењу и привиђењу, па шта погоде и изгатају. Шта тачно значи да је нешто паранормално? Најједноставније, видимо оно чега стварно нема. У случају аката који нам регулишу посао, само мало преобликујемо ту поједностављену дефиницију и кажемо овако: пишемо оно чега нема.

Правилник S величине с модним детаљима

Под новим Правилником о стручном усавршавању подразумевам  правилник из октобра 2015. године. Остаће запамћен по наглом и вишеструком скраћивању са  XXXL величине какву је имао ранији из 2013,  на S величину, и по убацивању спејс-шатл модних детаља, од којих је токен раван  фрапантности коју јe 2013. изазавао портфолио.  Идемо, једно по једно.

.

                          Скраћивање на мини 

.

У односу на прилично промишљен и са великим и значајним променама Правилник из 2013. године, нови правилник из октобра 2015. вишеструко је скраћен на неколико начина. Неки од тих начина су мерљиви у центиметрима и страницама, а неки само у муци просветара.
.

•  Најочигледније скраћивање Правилника из 2013. у Правилнику из 2015. године десило се цепањем на два дела. Једноставно је део о напредовању у струци издвојен. Просечан, нормалан човек пита се да ли је тиме укинуто и напредовање, али паранормални су то вероватно знали и предвидели у завршним одредбама, али ко се у завршним одредбама  снађе - свака му част! Мораш за то да будеш паранормалан да би схватио на кога се, од када запосленог и до када и  шта односи из тих силних правилника. Ништа страшно, бар је правилник добио мању грамажу, па се могао у џеп заденути. А напредовање ионако ничему досада није служило, осим да се закити потпис и да добијеш именовање у нешто у шта те никада неће позвати било зато што нема пара за путни трошак, било зато што нема одговарајућег другог правилника који би то ипак омогућио, било зато што ниси довољно паранормалан да уђеш у ужи круг оних који производе паранормалне појаве у образовању. Ако је неко баш био упоран да пита или да напредује у та два месеца; или ако је неко на правом месту и у правој групи, могао је сазнати паранормалну вест да се ради други, нови правилник о напредовању који ће бити мноОого једноставнији од досадашњег. Супер, баш се радујем! А кад ће допуне за тај правилник - одмах или мало после?
• Друго повелико скраћивање настало је простом методом елиминисања разноликих облика стручних скупова. Што смо скуповали, скуповали! Несташе трибине, саветовања, сабори, смотре, симпозијуми, летње и зимске школе... Можда смо све те облике стручног окупљања требали најављивати МУП-у, пре би нам одобрили. Код њих свако може да се окупља ако прописно најави, још ће добити и полицију да их чува. Тек Правилник није препознао да је у том стручном окупљању било ишта добро. А можда је и препознао, него су у брзини заборавили преписати. Тако је књига стручног сакупљања и окупљања спала на два слова: конгресе и конференције које држе еминентни стручњаци из својих области, како је писало на страницама за пријављивање стручних скупова. И тако десетковани видови стручних скупова могли су да се одржавају онлајн, тј. путем интернета, али нико од еминенција законодавца није знао детаљније да објасни како да наречени еминентни стручњаци пријаве, рецимо, онлајн конгрес или конференцију. Еминентно! Још је невероватнији рок за пријављивање, одобравање, најаву, организацију стручних скупова: две седмице. И то нам прописује Министарство коме је требало две године да промени два члана у закону. Евидентно!
• Верујем да је просветном раднику највише годило и сунцем га обасјало физички најмање скраћење, али зато превелика мука - нема више портфолија!  Бар га нема под тим именом, али се сакрио иза једне реченице у члану 15 по коме је запослени дужан да константно и систематски "прати, анализира и вреднује свој образовно-васпитни рад". Другим речима уместо иритирајућег термина портфолио, стављен је опис тј. дефиниција портфолија. Хвала за ову метонимију, да се Власи не досете. Немам ништа против портфолија, имам против накарадног тумачења портфолија и још накараднијих шаблона и образаца који су се под именом портфолија раширили по Србији. Гледајући неке од образаца за портфолио, имам осећај да ту ствар не би спасило не само избегавање имена портфолио, него ни забрана коришћења и писања истог, од сада па надаље.

Модно детаљисање

 .
Кад је правилник прописно скраћен на мини-величину, ваљало га је мало освежити сезонским модним детаљима.

1. Блејање на мрежи по члану 4, ставка 3
.

Први од тих десигвел-украса убачен је у област стручног усавршавања на нивоу установе. У просечној образовној установи српске просвете тешко ће се наћи запослени коме је јасно:

•  откад се рачуна петогодишњи период за стручно усавршавање у коме је дужан да има одређени број бодова и је л то иде уназад или унапред; 
• кад је оно Министарство за тај период први пут рекло "пуј, пике, не важи" и да ли се од тог непикања или од неког другог непикања рачунају наредне петољетке; 
• шта је програм обуке, а шта стручни скуп; 
• који су облици стручног усавршавања одобрени, а који нису и које потврде прикупља, па он, за сваки случај, скупља све; 
• шта је огледни, а шта угледни час;
• шта је лични план професионалног развоја, шта портфолио, а шта досије...

Рецимо да је бар стручно усавршавање на нивоу школе било релативно устаљено и регулисано јер су школе у једном тренутку морале да имају свој интерни акт о вредновању облика стручног усавршавања на нивоу установе. Тај акт предвиђао је различите облике стручног усавршавања и број сати који добијају реализатори и учесници за сваки од тих предвиђених облика стручног усавршавања. По свој прилици, ускоро ће морати да га допуњавају у складу са десигвел-украсима. Додуше, још о томе није стигао званичан допис од школских управа, али је некако логично да се интерни акти по школама усагласе са  Правилником и допунама тог правилника. А тај Правилник у члану 4, тачка 3 има једну новину која се зове мрежа.  Њу су збирно подвели у учешћа у

 "истраживањима, пројектима ОВ-карактера у установи, програмима од националног значаја у установи, међународним програмима, скуповима, семинарима и МРЕЖАМА, програму огледа, раду модел центра"

Замислите запосленог који није направио разлику ни између обуке и стручног скупа; између рекламне промоције издавачке куће за коју је добио неку потврду и одобреног стручног скупа; између неформалног вебинара и акредитованог једнодневног програма СУ; дакле, замислите таквог разним правилницима излуђеног просветног радника кад прочита да се и "мрежа" бодује, а он баш проналази себе и друге на Фејсбуку који је такође нека мрежа. Ко ће њему објаснити да Министарство није мислило на ту "мрежу" него на организовану професионалну заједницу наставника, можда на и-твининг и друге сличне мреже. Мада, нисам сигурна да ли је Министарство под мрежама у Правилнику подразумевало ове професионалне заједнице на нету и на европском  иди-ми-дођи-ми путу или ће уважавати и обично блејање на глобалним мрежама за све и сваког. Јер,  брат брату, и ту оде силно време једном умреженом просветном раднику, а зна се да он мора бити обавештен, па му глобална мрежа дође нешто као самообразовање некада. Штавише, само Министарство се одавно умрежило и уфејсбучило, пребацило део редовних активности на мрежу, тамо има волонтере који буче и подржавају, подражавају, лајкују кога треба и фејтују за кога им се каже, и обављају остале сличне радње потпуно волонтерски. Није тајна ни да високи чиновници Министарства проверавају шта ко пише и лајкује, па онда упозоравају и прете појединим умереженим да не таласају мрежу да не би били размрежени кад се успостави мрежа школа од јесени.
Имајући ову сложену полисемантику мреже у виду, ред би био да је законодавац објаснио шта под учешћем у међународним мрежама (ако се уопште мисли на међународне, а ако се мисли на међународне, зашто исто не важи и за домаће блејање) подразумева. Сложићемо се, Фејс, Твитер и Инстаграм су такође међународне мреже. Живо ме занима како ће овај детаљ из члана 4, ставке 3 разрадити интерни акти о вредновању стручног усавршавања у школама. И ко ће да броји сате проведене на мрежи, и на којој мрежи од свих могућих мрежа, и за које тачно активности на тим мрежама. Још тачније, да ли се рачуна и обично блејање, или се мора и нешто мукнути и повремено манути репом на тој мрежи. Исплело нам министарство паукову мрежу па ко се увати у коло, следе му сати ил бодови.  Којим, каквим и коликим   - очекујемо допуне или пратеће акте којима то стручно усавршавање на мрежи неко стручно појашњава. Молим да се пре објашњења тај стручњак упути у тематику бар толико да не мисли да је у питању паукова мрежа.

2.Токен екслузе
.

Сваки правилник досада имао је неку екстраваганцију коју нико није знао јасно да протумачи, нити је ико то схватао на исти начин. Тако је Правилник пре 2013. имао оне екстарвагантне програме целоживотног учења на које су, потпуно супротно међународној дефиницији доживотног учења, екслклузивно право да га остварују имали само факултети. Уз то, као да се о једном те истом говорило и непотребно компликовало са три различите језичке варијанте: доживотно, целоживотно и учење током целог живота није било исто, али шта ту није исто, нико није знао да објасни. Ваљда због тога ниједан тај програм није ни реализован. Јако би ме занимало ком ученом је то било пало на памет и како је стигао до факултета на том путу кад се доживотно учење везује више за све оно псоле и ван факултета.
Правилник из 2013. донео је најомраженију ексклузиву, која је изазвала досад незапамћен отпор. Tакав отпор се не памти још од времена курикулума. То је портфолио, далеко био.  

У Правилнику из октобра 2015. требало би да нас фасцинира нешто што смо досада као објекат знали из банака, коцкарница, игрица и из анимиране америчке серије Јужни парк, а сад имамо прилику да га упознамо у сопственој кући - токен. Да се идентификациони код, што је, ваљда,  значење токена у нашем случају, појавио са првим или другим по реду правилником о стручном усавршавању, човек би помислио да то има смисла. Ништа смисленије него да се нешто што је обавезно и прописано, евидентира негде да би се пратило, вредновало, анализирало, унапређивало... Сама евиденција није довољна да би нешто било смислено. Тек ако ту и такву евиденцију о томе ко се усавршава, колико, чему му то служи, неко користи и уважава при креирању укупне образовне политике, она има смисла. Али, ако у систему који је као обавезу прописао стручно усавршавање, а није нашао чак ни сигуран начин како да га финансира више од деценије; није поступио по сопственим решењима о вредновању и признавању, па ни плаћању у каријерном напредовању, нити икакав формалан или неформалан начин да вреднује оне што се усавршавају и оне што се не усавршавају, онда је то само декорација. Још горе - ако запослени зна да може да се усавршава колико хоће, а да своје право или амбицију може да оствари само ако је подобан и ближи ватри, онда је бесмислено и непотребно све. И не само то, обичном просветном раднику постаје врло сумњиво због чега неко то евидентира, као што му је сумњиво и због чега се неко усавршава и због чега неко реализује програме стручног усавршавања. Потпуно је очекивано да просветни радник који једва живи и коме и министри саветују да нађе додатни посао, мисли да други просветни (или непросветни) радник реализује обуке као додатан посао, а не што му је до усавршавања других. Зато најаву евидентирања у јединственој бази података преко токена, просветни радник најчешће тумачи на један од два начина.

1. Једне то  неодољиво подсећа на застрашивање и мисле да је то наручио премијер лично или неко његовог кова као меру застрашивања од неког евентуалног штрајка - као, сад ћемо вас имати на списку и видети шта ко ради, ко не ради, а жали се, па ћете ви видети чија мајка црну вуну преде.
2. Други који се ничег не боје, али ни у шта више не верују, кажу да знају одакле ветар дува. Из Јужног парка. Они све, па и ову евиденцију и токене тумаче у кључу свеопште корупције и измишљања радних места да би појединци и групе чиновника министарства имали шта да раде и после ове поставе. Или бар да се воде да то раде, злу не требало. Не знам шта да им кажем. Мало ли је било тимова министарства који отварају своја одељења по ономе шта појединцима у тиму треба, а не по ономе шта образовном систему мањка. 

Хоћу рећи - токен, баш лепо, али не пије воду.  Засада, док не видимо како то пије воду или ко на том извору пије воду, и који јужни ветар из ког парка је донео токене, од јесени ћемо се забављати као у коцкарницама: кад унесемо свој код, упишемо шта смо похађали, извреднујемо оно што смо похађали, на клик, ко кликнути зна, добићемо е-верзију уверења. И то ми је нека игра! У коцкарницама преко токена играчи могу да добију лову, а ми - безвредан папир. Можда он и има неку вредност, ко ће га знати, тек добијаћемо и папирна уверења од организатора. Ово е-уверење из јужног парка Министарства иде, онако, приде, бог свети зна зашто, чиновничка посла! Нека нам папира, делује утешно, док не смисле да неког задуже и за те папире, или направе нову агенцију која ће да папире класира, рецимо.

3. Дискреционо право институција
.

Више него у претходним правилницима, нови има интенцију да шири дискрециона права Министарства и завода. У њиховој ингеренцији су не само програми обука од јавног интереса, него сад и студијска и стручна путовања. Запослени који је застрашен да ће му се нешто десити ако се не усавршава, а зна да нема чиме да плати, сигурно ће се обрадовати члану 6 у којем јасно пише да је програм обуке од јавног интереса који доноси министар, бесплатан за учеснике. Међутим, треба пажљиво проучити овај члан и чланове који се односе на њега. Искуство нам говори да држава одавно већ доноси законе којима излази у сусрет одређеним интересним групама или утире пут будућим намерама о којима прост корисник обично не зна ништа док га не ошине по глави. Но, паранормални знају шта нас чека и шта нам се спрема. Не треба да прејудицирамо, све ће бити јасно кад крену те бесплатне обуке. Тад ће се видети и ко је организатор, и ко је реализатор, и какве су им теме, и ко то вреднује, и за кога је бесплатно, а за кога није, него му се жестоко исплати. Једино стварно питање ту је само једно: по ком и чијем пројекту ће се та "бесплатност" одигравати?

Стручна и студијска путовања и раније су била непознаница. На њих је, по ранијем правилнику, упућивала институција, школа или нека друга институција. Тако је школа могла да упути своје запослене и у другу школу ради размене искуства и стицања искуства, они се врате и поднесу извештај. Ако је тај извештај осим писаног извештавања подразумевао и неко предавање у школи, онда се оно водило свима као облик стручног усавршавања у школи. Имало је смисла, пре свега за међушколску сарадњу било у земљи, било у иностранству. Сада на стручна и студијска путовања шаље искључиво министарство и заводи, по члану 4, тачки 3. Иако је и стручно и студијско путовање објашњено и посебним чланом 14,  уопште не видим битну разлику између студијског и стручног путовања. Нејасно је и по ком ће основу ове институције бирати и слати запослене на путовања, а ако тога нема, бојим се да ће то заличити на наградна, а не на студијска путовања.
.

Поравнавање неравнина - допуне и попуне

.
Из Шпаније је потекао један лежерни и нападни модни стил - desigual - који се најлакше дефинише као атипична мода коју одликује асиметрични дизајн интензивних боја, нескладно уклопљен у неку целину, по чему се разликује од пачворка који се труди да накрпљене детаље уклопи у складну целину.  На десиквел стил личи наш правилник. Пачворк од старог материјала и интензивних нових детаља, нескладно уклопљених; скраћено на S величину, па  додато понешто да се постигне L величина. Буквално, desigual значи неравнина. Неравнине је требало поравнати па су тако освануле допуне које попуњавају неравнине. Тако се добила нова XL величина.

Ко буде читао допуне, а не само пречишћен текст Правилника, видеће да се ту највише ради о гланцању језичких нејасноћа, додавању запета и слично да би се постигла логична мисаона целина. Та су гланцања довела до померања неколико ставова или тачака, брисања неких других и то је све.
.

Неизвесно стручно с(а)купљање

 .
Замало да заборавимо стручне скупове! Они су елегантно враћени из претходног  правилника, сви одреда, проширивањем члана 13. И додат један приде онако како је дефинисан у Смерницама за унапређивање улоге ИКТ у образовању, само правописно несигурно и недоследно: web based семинар је презентација, предавање, радионица или семинар који се преноси преко интернета – Веба. Баш тако пише, па нек се мисле неупућени шта је то Веба: скраћеница, нека позајмљеница, колоквијални израз, синоним, коси падеж од веб... Нико није објаснио како ће тећи идентификација учесника у облицима стручног усавршавања који се у целости дешавају онлајн, с обзиром на то да знамо да се увек до сада иниситирало, из разумљивих разлога, да оно што је онлајн мора да има један део уживо бар због идентификације учесника.  Видећемо како ће то ЗУОВ да реши, поготово у светлу чињенице да траљаво министарство има обзира и образа да тражи да му друге иснституције са 100 пута мање запослених за 14 дана одраде посао за који би министарству требало 14 година. Не би ме изненадило да пристигну и нове допуне правилника, по којима ће нестати вебинари јер се установило да нема механизама провере присуства и идентификације; или да се новим ставом објасни како да се то спроводи у онлајн условима; или, пак, да захтевају да сутрадан по вебинару, сви присутну треба да дођу уживо негде на идентификацију где ће им на чело ударити токен  да имају за следећи вебинар. 

Како год, враћањем врста стручних скупова из ранијег правилника у садашњи, и ЗУОВ и Министарство су дужни да дефинишу и разјасне више ствари.

• Ако један дан стручног усавршавања на стручним скуповима носи 1 бод, било да се ради о једноипосатној трибини, било о целодневној конференцији, који је то минималан број радних сати дневно да би се за тај дан могао добити бод?У супротном, радиће ко шта хоће и како хоће, тј. неко ће радити шта хоће, а неко неће моћи како он хоће.
• Сложеним стручни скупови као што су симпозијуми, конгреси и слично, у свом саставу могу да имају једноставније скупове као организационе облике, на пр. тринибу, округли сто и сл. Како се третирају ти једноставни стручни скупови у саставу већих? Наиме, било је већ искустава да, рецимо, конференција  траје два дана и по Правилнику би носила 2 бода, али се са ње учесници враћају са неколико уверења јер су учествовали и у округлом столу и трибини, и радионици. Ако је вебинар део тродневне конференције и сваки дан се држи по један вебинар - добија ли се једно уверење о конференцији или 3 уверења за сваки вебинар? Питање није реторско и зановеталачко. Лако је утврдити да се стручни скупови нису одржавали по истим аршинима, па се дешавало да угледне институције за два дана стручног усавршавају деле уверења којих је дупло више од дана. Треба ли да наводим која је то конференција и ко је организује?! Јесте она бесплатна за уечснике, али ако је бесплатна и министарство стоји иза ње, да ли је нормално да баш онај који је донео акт не поштује његове одредбе кад се сам нађе у истом послу. Или еј то неки вид демократије - криминократије. 
• Како се доставља извештај о реализованим стручним скуповима са списком учесника (члан 13). Ако су, као досада, учесници дужни да се потпишу својеручно на списак, како ће се то постићи са онлајн видом стручног скупа. То је посебно интересантно за вебинаре јер су то кратке форме које штеде и време, и труд, и средства. У случају да због потписа и идентификације учесници вебинара морају уживо да се окупе негде, онда вебинар у Правилнику нема никакву предност и неће уштедети ни труд, ни време, ни средства, што је њихова главна предност. Или, уштедеће, али ако се организатор усуди да фалсификује све потписе. Или ће токени да разреше ову дилему?
• Који су технички услови које очекује ЗУОВ да би неки стручни скуп био организован онлајн? Наиме, формулар за пријаву то подразумева, али би ваљда требало поставити неке стандарде како се не би одлучивало отприлике да ли неки предлог пријаве одговара на постављене услове.
• Коначно, ако су постављени прецизни критеријуми за одржавање програма обука путем интернета у погледу броја полазника у групи, броја модератора по полазницима, зар није логично очекивати да се исто уради и за онлајн стручне скупове? 

Мени се, пак, чини да је у случају вебинара законодавац помешао врсту стручног скупа са формом или методом одржавања и свео на исто. Ако је вебинар предавање или презентација путем мреже и у реалном времену, као такав може бити саставни део било код другог стручног скупа које се одржава онлајн. Ако грешим, нека ме неко исправи, али тако да покуша да избегне злоупотребе и стављање у неравноправан положај учесника и организатора на истоврсним стручним скуповима у истом трајању који једнима доносе неколико уверења и на сваком је по бод, а некима једно једино од знатно мање бодова.

.

Флексибилност или произвољност смањења обавезних 100 сати

.
Најважније за просечног просветног радника јесте да се по Правилнику из октобра 2015. број сати обавезног стручног усавршавања за пет година смањио за 20, тј. са 120 на 100. број сати стручног усавршавања на нивоу школе остао је исти.
Међутим, шта улази у тих 100 сати за пет година, тешко је утврдити:

• да ли најмање 80 сати програма обука из каталога и оних од јавног интереса,
• или 80 сати било којих одобрених облика, а то значи и одобрених стручних скупова, а не само програма обуке.

слика 1 

.
У случају да се у 80 сати подразумевају сви одобрени облици стручног усавршавања (обуке, стручни скупови, стручна и студијска путовања и они које предузима Министарство), шта се подразумева у преосталих 20 сати?
По Правилнику за ових слободних 20 сати остаје само тачка 5 из члана 4:

 слика 2

.

То би било нешто што није обавезно, односно јесте обавезно у оних 100 бодова/ сати, али не мора бити одобрено. Колоквијално, то зовемо неформалним стручним усавршавањем. У ранијем правилнику такође је постојала та могућност, али се могла везати за израз "остали облици стручног усавршавања које запослени предузима сам у складу са личним планом професионалног развоја". Није се могло рачунати у обавезних 120 сати.

Сад се ти облици, изгледа, могу рачунати у обавезно стручно усавршавање, али је прилично дифузно:

• Како те облике назвати једним именом будући да међу њима има и облика стручног усавршавања (међународни скупови) и активности на побољшању педагошке праксе (ауторства чланака, стручних радова, уџбеника итд. )
• Колико бодова они доносе ако је већ одређено да могу да надоместе оних 20 бодова? Ко прерачунава те бодове и по којој процедури и критеријумима? Трага о томе има у члану 22 који каже Захтев за признавање одговарајућег броја бодова остварених учествовањем на међународном стручном усавршавању (сертификат и превод сертификата), Заводу подноси установа у којој је наставник, васпитач и стручни сарадник запослен. Из тога се да закључити да су то они међународни скупови облици из тачке 5 члана 4. Но, шта ћемо са оним стручним радовима који спадају у област унапређења педагошке праксе а не у директно стручно усавршавање? Ко ће да обрачуна стотине и стотине сати на писању уџбеника, на пример, и по ком критеријуму.

Ма колико слика 1 била неумољиво јасна и чланови и ставови проистицали једни из другог, лепо не могу да верујем у закључак који се намеће по питању онога шта спада у 20 преосталих сати који не морају бити одобрени, а представљени су сликом 2. Више је разлога за ту неверицу:

• Примери су произвољно наведени, а "др." на крају затворене заграде отвара могућност за нове произвољности.
• Стручно усавршавање кроз облике стручног усавршавања овде је помешано са активностима којима просветни радник унапређује педагошку праксу. Наравно да је природно и добро уважавати запосленима у просвети сваки облик унапређења педагошке праксе, али није упутно бркати стручно усавршавање и унапређење педагошке праксе. По свим ранијим правилницима све активности на унапређењу педагошке праксе биле су други део Правилника, онај који говори о напредовању у струци и представљале су један од јасних и лако доказивих услова за напредовања. Коме је пало на ум да ту јасност претвори у произвољност нејасним и недоказивим бројем бодова у стручном усавршавању, питам се. Пачворк-стил паранормалних појава.

Зато сам склона да мислим да законодавац уопште није мислио да се преосталих 20 сати / бодова обавезног стручног усавршавања за 5 година може надокнадити произвољном тачком 5 из члана 4. Мислим да под тих 20 сати подразумева одобрене стручне скупове као и у прошлом Правилнику, али то није добро објаснио и није се добро позвао на сопствене чланове. За то, донекле, могу посредно да се позовем на излагање З. Аврамовића, директора ЗУОВ, мада се то објашњења односило на ранији Правилник. Слајд указује да је директор ЗУОВ стручне скупове убрајао у остале облике стручног усавршавања, па зашто се то и сад не би рачунало тако, тј. у оних 20 сати до 100.

Још један разлог који ми указује да законодавац није имао намеру да уведе 20 неодобрених и произвољних облика СУ у 100 сати обавезних, него му промакло, јесте и чињеница да цео правилник има велики проблем са јасном терминологијом и да је то све у свему немушти језик полуких, недоуких и непажљивих, на брзину донетих решења и предлога. Паранормална терминологија. 
.

Немушти речник

 .
Ако покушам да направим речник стручног усавршавања по Правилнику о стручном усавршавању, ево шта бисмо добили:

•  облици стручног усавршавања (члан 1, 5 итд)
• програм сталног стручног усавршавања (члан 8)
• одобрен програм стручног усавршавања (члан 4)
• стручни скуп као одобрен облик стручног усавршавања (члан 13)
• одобрени програми обука и стручних скупова (члан 4) 
• одобрени програм (члан 17 )
• одобрени програми и други облици стручног усавршавања (/члан 17)
• програм обуке (посвуда)
• обука и други облици стручног усавршавања (члан 17)
• програм обуке од јавног интереса (члан 6) - овај облик је једини прецизно дефинисан и доследно се именује
• међународни програм (члан 4)
• програм (посвуда)
• обука (посвуда)
• семинар (члан 4)

Верујем да читав школски тим стручњака не би успео да направи јасну разлику међу овим изразима и синтагмама који другачије звуче, али исто значе, а можда и не значе. Чини ми се да они који су се фрљали тим изразима такође не знају шта под чим подразумевају. Ако и разумеју, требало је да се договоре о доследном коришћењу истог израза за исти облик стручног усавршавања, а ако га скраћују да га доследно и на исти начин користе у скраћеном виду како би допринели томе да исто разумеју и они на које се обавеза и сталност те обавезе усавршавања односе.

Јасно је једино да су облици стручног усавршавања најшири појам и да обухватају све активности. По ранијем правилнику јасно су биле разграничене два најважнија облика стручног усавршавања ван установе: програми обуке и стручни скупови. Сад се више ништа доследно не користи и не чудим се просветном раднику који ће одустати од даљег покушаја да разуме шта му је обавеза и шта се од њега очекује и како се шта зове.

Узмимо за пример облик стручног усавршавања који у свакодневном језику зовемо семинаром, а у свести обичног просветног радника то је одобрени програм обуке који се налазе у каталогу ЗУОВ-а. Тешко је наћи тачан термин који се доследно везује само за тај вид стручног усавршавања. У члану 4 то су одобрени програми обука; у члановима 8-11 то су програми сталног стручног усавршавања (мада и стручни скупови имају програм по коме се одвијају, али је из наведених чланова потпуно јасно да се ради само о оним програмима који се одобравају по конкурсу на сваке две године), а у члану 12 то је само програм, па мало даље програм обуке и програм стручног усавршавања у истој реченици, да би у наредној реченици и ставу то била само обука. Лепо пише у загради у првој реченици члана 8 "у даљем тексту Програм". Зашто се, ако се мислило сваки пут на програм сталног стручног усавршавања, ипак  користи те реч обука, те изрази програм обуке, те програм стручног усавршавања (без речи "сталног") итд. Једино што се да закључити јесте да је обука конкретна реализација неког програма стручног усавршавања, али је тешко закључити на основу саме терминологије шта се све подразумева под програмом сталног стручног усавршавања.

Ко још воли бирократски и правни стил! Један од разлога због којег га не волимо јесте управо та склоност ка понављању једног те истог термина у пуном или скраћеном облику (ако се то скраћивање најави негде на почетку и у загради). Има, ипак, нешто горе од тог стила правних аката. То је кежуал недоуки стил твораца силних правилника и допуна које је наше Министарство избацило у последњих годину-две и у којима се иста ствар ретко именује на исти начин и бескрајно се варира слично.

Понекад ми се чини да правилници настају тако што неко разговара са групом паранормалних практичара и онда по њиховим жељама, сугестијама, асоцијацијама или потребама унесу тобожње новине.

.

Закључак

.
Знам да ништа не знам! Потрудило нам се министарство да ова античка максима нађе плодно тле у свим сферама образовања. И сваки дан све више напредујемо ка томе -  незнању.

Између зидова

Играни филм: Између зидова (Entre les murs), 2008. 

Режија: Laurent Cantet Глумци: François Bégaudeau, Agame Malembo-Emene, Angélica Sancio

Француски играни филм „Између зидова“ по атмосфери, на први поглед, изгледа као документарни филм. Главну улогу тумачи наставник који је у стварном животу наставник француског језика а истовремено је аутор сценарија. Ученици такође нису професионални глумци. Све сцене су одигране иако изгледају као да су спонтане. Филм је вишеструко награђиван. 

Тема филма

Иако се ради о француском филму, атмосфера школе и понашање наставника је веома блиско нама. Филм почиње са првим радним где се по лицима и гестовима види да су скоро сви нервозни и да се некима окреће желудац. Наставници се редом представљају да би се упознали са новим колегама. Директор дели распоред часова, најављује закуску поводом почетка школске године. Наставничко веће иде по дневном реду са обавезном темом дисиплине за коју имају предлоге а немају решење. Ту су и родитељи који сматрају да се више прича о кажњавању а мање о похвалама добрих ученика. На крају године фудбалска утакмица наставника са ученицима. Све у свему, нама веома препознатљиве ситуације из зборнице и из нашег просветарског живота.  Наставник, главни лик овог филма није нити позитиван нити негативан лик. То исто важи и за ученике јер филм покушава да ухвати школски живот у својој целовитости. 

Филм нема класични заплет и расплет, већ приказује реално стање француске школе, а преко тога покушава да да слику француског друштва. Акценат је на борби наставника да се нађе прави начин понашања са проблематичним ученицима. Реч је о школи где наставници и директор имају високи праг трпељивости а опет дисциплина није на завидном нивоу. Са једне стране трпељивост а са друге стране казне које нису побољшале дисциплину. Пример такве казне је дисциплинска комисија која је крајњи степен у раду са недисиплинованим ученицима. Дисциплинска комисија је у току једне године сазивана 12 пута и сваки пут је одлука била да се ученик избаци из школе. 

О неодговореним питањима после гледање филма

Трпељивост? Где су границе и ко их поставља? Која је мера ученичке слободе? Ако смо (неки и некада) због злоупотребе наставничке слободе спорадично доводили ученика до понижавања, да ли омогућавањем прекомерне ученичке слободе доводимо наставника у подређени положај? Треба ли наставник да буде другар са ученицима или мора да се зна ко је наставник и васпитач? Да ли је слобода унутар правила? (ово задње је реторичко, за одговор се зна да је потврдан) Да ли су ученици дорасли слободе? Да ли знају шта је слобода?

Погледајте га обавезно. Ја сам себе видела у овом филму и то што сам видела није добро. Мора нешто да се мења.

Јавне навабке и тајни пороци

Навабка није грешка у куцању

Реч из наслова кованица је од навабити.

Сутра истиче рок за конкурс о јавним набавкама ЗУОВ путем којих траже сараднике за све и свашта. Наравно, нисам била луда да потрошим 5 дана за вијање папира што у време годишњих одмора можда траје и дуже; и пар хиљада за таксе на сваки тај папир. Понекад ми се чини да су јавне набавке и смишљене само зато да се напуне буџети као и све у овој држави, од казни у саобраћају којима је иначе циљ да се смање ризици, али само код нас,  србија-специјалис, оне служе за пуњење буџета – тачно знате кад ће полицајци вијати и бициклисте по једносмерним улицама, и кад и иза ког ће се дрвета сакрити да ти измере 3 км прекорачења. Елем, ко хоће да се плате и пензије поделе, могао је да учествује на ЗУОВ-љевим јавним набавкама и својим таксама на којекакве папирчине допринесе пуњењу буџета овог лета, с надом даће, ако прође, и сам допунити свој лични буџет. О томе се само и ради. О буџету, не о квалитету.

Дакле, нисам била луда да то вијам по овим врућинама, али сам довољно луда да изнесем прошлогодишње искуство кад сам и сама учествовала у допуњавању буџета. Како је то прошле године изгледало? Каква су моја искуства са тим јавним набавкама и тајним пороцима? 

Јавно је, ако ме нађеш

Јавне набавке, сама реч казује, требало би да буду што јавније, а то се данас постиже једноставно: туриш конкурс на ударну страницу сајта, у новине, РТС 1 … Упс, ово последње је све заузето другим пороцима. Прошле године на ЗУОВ-у, тврде неки, није било шансе да се виде јавне набавке, јер су их затурили у подстраницу подстраничине подстранице… Неки се куну да је и тој подстраници подстраничине подстранице… место свакодневно мењано и по више пута. То може значити само следеће. Наиме, или је администратор сајта добио налог да ујутру, кад дође на посао, конкурс постави на једну страницу, кад крене кући на другу, а пред спавање на трећу; или је то чинио самовољно из чисте пакости и ирационалне мржње спрам свега јавног. И тако сваки дан. Лично ми је то комично, тек, ја нисам добила линк, него уредно приложена два ПДФ-а у имејл-поруци.

А то би даље значило следеће. Ако се неко трудио да јавно буде што мање јавно, морали су прорадити тајни канали и ето ти несретлука, јавило се хиљаде људи, а не само они на које се рачунало док није све постало јавно. Шта год да се десило, а нисам проверавала, први тајни порок је очигледан: било да је админситраторово рационално обављење дужности утајивања јавне странице или његови лични ирационални разлози, било да је свест оног коју је утриповао такву ситуацију и куне се да је било тако, овде постоји велики страх од јавног.Зашто, зна се, али се не прича о томе.

Тајни порок

Рачунам, кад је дошла до мене имејлом, мора да је месецима висила по друштвеним мрежама, нисам имала никакву потребу да је шаљем даље. Осим тога, прилог је садржао читаву скрипту од 100 страна како да се прибави документацију за јавну набавку – па коме је до тога?! Испоставило се, међутим, да је много људи из мог окружења заинтересовано да помогне ЗУОВ-у, али нису знали за тај изненадни наступ јавности јер се то дотада обављало тајно или се уопште није обављало, ко ће то знати. Зато сам се осећала кривом што то не проследих даље и на сва звона, јавно, али ко би могао претпоставити да просветни радници који мрзе папирологију имају времена, воље и живаца да читају читаву скрипту упутства на 100 страна како се прибавља папирологија и да равно недељу дана вијају те папире од немила до недрага кад свако зна како немамо времена ни да се умијемо. Испоставило се и да нисам ја једина која сам знала и из чисте заблуде нисам ником проследила. Било је и оних из мени најближег окружења који су одлично знали, али су проследили само једном, строго поверљиво, са напоменом великим словима да не шире даље, па поименице коме ни случајно да не шаљу. Ваљда конкуренцији. Кажу да је конкуренција здрава, али кад је права. Овде то није тако ни права, ни здрава. Шта да кажем, и даље не верујем да је тај и тај рекао том и том: Ево ти ово, али немој слати Јурићки и …. тим и тим. Е, баш нам је напакостио, па се нашао на свим листама.

Ко зивка уреднике и референтне наручиоце?

Случајност је хтела да сам невезано за те јавне набавке била у ситуацији да прикупљам документацију која ће можда требати за неки други конкурс (напомињем да сам се и на тај посао одазвала искључиво зато што сам се осећала компетентно и пуна жеље да ширим знање даље), а можда и неће, зависи како се протумачи закон. Упустих се у то вијање папирчина од недељу дана, сваки дан по неколико сати, злу не требало. Кад сам већ прикупила папире и намучила се око тога, аплицирам и за партију која ме је једино занимала и за коју сам се осећала стопостотно компетентна - Стандарди за рад стручних сарадника; и, онако приде, у партију у којој немам сукоб интереса јер никад не учествујем у том конкурсу – Сазнали на семинару, применили у пракси. Упустих се и стопут покајах! Мислила сам да је најтеже изнети се са бирократама на локалу и прикупити папире јеси л жив, здрав и крив, мада то све нема везе, то је важно само да те мало извозају не би ли у општински буџет канула и која непланирана парица као што је ова од изненадних ситних амбиција какве су јавне набавке – такса по таксица, цирка две-три хиљаде динара; не рачунам фотокопирање и оверавање јер ту на нашем локалу имамо ђаке запослене у општини, па се сажале на нас. 

Одахнем, мислим остало само да из прилично детаљне радне биографије коју имам, пребацим податке у задате обрасце. Јест, врага! Својим очима нисам могла да верујем какви су захтеви за те обрасце, који, претпостављам треба да гарантују компетентност за обављање посла. Број телефона уредника часописа или рецензента у којем си објавио чланак, књигу!!! Откуд неком право да тражи лични телефон некога као гаранцију, и откуд мени право да дајем нечији телефон, осим ако се унапред не очекује да мора да сам била у врло блиским односима, је л, јер како би другачије тај чланак или та књига и угледала светло дана. А је л' може да оставим број телефона кафића у којем уредник пије кафу, па га тамо зовите и проверите? Часописи и књиге се данас обрађује аутоматски и један клик у узајамном каталогу даје потврду да ли тај часопис постоји регуларно заведен у НБС, ко му је уредник, од кад до кад, ког је нивоа часопис, адреса редакције, које бројеве има, ко су аутори чланака у ком часопису… Још лакше и брже, у било који претраживач за књиге унесе се ИСБН или ИССН и појаве се подаци, јединствени за сваку књигу у свету, сваки часопис у целом свету, али изгледа да нама неко треба да каже да постоји станадард још с почетка прошлог века по коме се на основу оних пар бројки и слова и знакова у књигама и часописима може тачно рашчитати и локација, и језик, и писмо, и област, и жанр… Ма, само што није укратко препричано. Кад мало боље размислим, ко зна, можда су број телефона уредника и тражили зато да им укратко преприча о чему се у чланку или књизи говори. Но, хајде да разумем да постоји оправдан страх да и у НБС раде бирократи који ко зна шта унесу у каталог и, још чешће, ко зна кад то унесу, па се подаци о објављеном чланку или књизи у новије време можда не укажу ни у узајамном каталогу ни у специјализованим претраживачима. Но, никако не разумем чему тај телефон уредника ако га нико неће звати. А и да га зове, чему кад је чланак или књига ионако од минорног значаја за цео конкурс. По конкурсу, највећа предност јесте то ако си раније радио исти или сличан посао, било да си набављен јавним или тајним каналима. Е, ту се добијало највише бодова који се у овом конкурсу, из потпуно необјашњивих разлога, зову пондери. И за то није требало остављати бројеве свог „уредника“. Онај ко те „уредио“ у раније комисије или тела док све још није подлегало јавним набавкама, ваљда се сам препозна унутар куће, па то потврди на лицу места. Ако узмемо да сваке године проциркулишу хиљаде имена по тим комисијама, са сваким се склопи уговор, баш се питам ко их све запамти кад се том податку верује на реч, а чланак који се може проверити кликом, уколико се захтевају прави подаци, потребује проверу код уредника лично, телефоном. 

Чисто ради паритета и транспарентности, зар није требало захтевати и број решења или уговора по којима је тај неко намештен за рад у комисијама? А најбоља равнотежа би, наравно, била, да исто тако у апликацији оставе и име и број телефона онога ко их је „уредио“ у претходне комисије. С обзиром на то да та чињеница о учешћу у претходним комисијама носи највише бодова, сасвим је оправдано захтевати да наведу и здравствено и брачно стање, адресу, да ли је уплатио порез, колику је таксу добио, и све тако до броја ципела. Мислим, кад се за критеријум који носи пар бодова тражи телефон уредника часописа, било би сасвим поштено и фер, све онако таранспарентно, да се за десетине бодова дугогодишњег учешћа у истим, сличним и различитим комисијама детаљно и јавно изнесу подаци о тутору који је то све средио. 

Ово бодовање је постало јасно тек кад се добио записник у којем постоје одређени број људи на врху топ-листе. Увек иду прво они, па једно 50 места празно, па остали. Да не причам да су такви били на врху готово свих партија. Не могу да се не запитам како су стигли да раде у свим тим комисијама, објављују радове, раде своје редовне послове, и још приде попуне и прикупе компликовану документацију. 

Друго питање, за мене још интересантније - ко је звао све уреднике часописа и да ли је због тога линија стално била заузета? 

Посебно ме, онако успут, занима ко је ишчитавао рукописе хиљаде просветара, будући да су се обрасци попуњавали ручно, ако се не снађеш да у ПДФ-образац који је задат додаш текст-боксове. Ова су питања, наравно, реторска, само наглашавају фарсу јавних набавки. Но, идемо даље, па ћемо видети озбиљност проблема.

Ко кога уређује и за кога сређује

Да су транспарентно тражили одговорног појединца који стоји иза тебе и твог рада на претходним сличним пословима, као што су то тражили за уредника часописа, ја бих имала шта да кажем и на кога да упутим, ако треба и поименице, број телефона и омиљену боју. Јер, што да се лажемо, све је то ишло по принципу да те неко зна и цени, или су му нешто у роду, задужио си га нечим и слично, што је код нас све у истој категорији. А ево и мог досадашњег искуства.

1. За учешће у једном радном телу две врхунске институције у образовању стоји данас једна од неколико врховних личности тих институција. Тад није била ту где јесте, имала је само намеру. Она ме је замолила да конкуришем заједно са још једном личношћу на конкурс који је већ истекао, а конкуришемо про форме јер се зна да смо само покриће за то што она већ ради у том телу, те ће она свакако бити изабрана на том конкурсу. А ето ми ћемо да се осладимо да нам се нађе име на важном документу. Хтела сам да допринесем, није да нисам, али нисам била довољно компетентна, и то увек признам, нико од нас није, па је то све урадио неко други, преко гране. 
2. За другу радну групу за које сам се такође осећала недовољно компетентном, али се испоставило да сам прилично компетентна у односу на остале чланове тела, само сам добила решење уз препоруку истог тутора. Скенирано, непечатирано, без званичног позива… И исто тако, кад ми је неко већ туторисао и има поверења у мене, била сам спремна да радим, хтела да радим и радуцкала док све није пало у воду јер они који су закон донели после гледају како да га не спроводе, а не како да га спроведу и уреде даље правилницима. Тачка. 
3. Једна комисија престижног конкурса за наставнике припала ми је по „дифолту“, неписана пракса. На њој сам се уверила како се награде намештају. Првонаграђени није био ни у првих 10, али је нешто мало пре централне комисије избио у првих 10, а на самој комисији мало се лобирало у ходнику, очијукало за столом, мало дискутовало, па се приступило опробаном моделу поновљеног гласања, бодове збрајао онај ко је очијукао и рад изби на прво место. А није био ни у првих 10. Уопште није ствар у томе да ли је рад заслужио, јер јесте. Ствар је у томе да ниједан појединац није заслужио да му прљају дигнитет и част монтирањем и лажирањем процедуралних резултата, и да ниједан систем није легалан, ако плати рад комисија на три нивоа, а затим то што су те комисије одлучиле и биле плаћене за то, самовољом неких других појединаца анулирају и наместе нешто сасвим друго и десето. А желели су, с правом, да тај рад иде даље и представља нас у иностранству, што је и заслужио. Но, ако је тако, ако квалитет не може избити на прво место, онда се мењају процедуре, а не избегавају се одлуке у тим процедурама. Или, још једноставније, уради се оно што се поводом истог конкурса урадило наредне године: по личним везама и произвољно пошаље у свет онај кога бабо хоће, а није награђен, а ове што остају и јесу први на домаћем терену, али заостају за светом, нека заките рачунарчићима. Брука од процедура и награда! 
4. Тја, убила сам се пишући рецензије једне године за уџбенике, али сам то радила уместо своје саветнице јер су јој послали гомилу уџбеника да их рецензира за пар дана, па је жена лепо поделила посао. Исте године сви су уџбеници, ван сваке процедуре, стопирани. Оне које сам радила, заиста нису били лоши, штавише били су предобри за наше школство. Исти ти, следеће године су одобрени, па се питам ко је стопирао и због чега или због кога то што је рађено претходне године. Могу да нагађам, али нећу. 
5. Најсвежије тек следи. У време јавних набавки ЗУОВ-а прошле године, већ сам сарађивала са ЗУОВ-ом без конкурса, по препоруци и због једног алата којим администрирам, а који је у том послу био потребан, али се шушкало да и таква сарадња мора да прође кроз јавне набавке, што разумем – људи први пут раде јавно, па нису све укапирали од прве. Таман кад сам прикупила документацију, за сваки случај, испаде да не морамо јер може се бирати сарадник и по другим основама, не само по јавним набавкама. Пошто сам већ прикупила документацију, ја конкуришем на две партије за које сам једино мислила да имам компетенције. Испоставило се да је то било добро, јер смо након иха-хај месеци, кад је конкурс за јавне набавке већ увелико завршен, ипак, морали да поднесемо документацију, накнадно, иако смо већ увелико радили. Толико. Треба ли још нешто да кажем о благовремености пристизања конкурсне документације? 
6. У исто то време, тачније прошлог лета, лично сам слушала како и због чега се давно расписан конкурс за Развионицу руши јер су на њему послове добили све сами пепси-сарадници. Не улазим у то да ли је тим првобитно изабраним људима посао такође намештен, имају ли компетенције захтеване тим првобитним конкурсом, тек неки који су одабрани, накнадно су уклоњени, и на њихова места довели не само они који нису били првобитно одабрани, него уопште нису ни конкурисали. Штавише, ти што нису ни конкурисали, постали су тренери тренера. Зависи кога знаш у Управном одбору или ко ти је из њега остао дужан, односно коме ћеш требати да поткрпи рупе у властитој неспособности и неспремности. 

Наравно, све је ово рекла-казала јер ја папире нисам видела. Но, не сумњам да се свака илегална радња покрије одговарајућим накнадним легалним поступцима и папирима, што значи да не можеш ништа ни доказати. То нам наши закони омогућавају. Ја то гледам другачије. Ствар ни није у томе да ли је и чија је намера добра кад одређује, мења извођаче и делује из најбољих намера. Ствар је у томе да кад хоћеш нешто да поправиш, не мењаш људе тражећи како да избегнеш компликовану или лошу процедуру и још лошији закон, него је нормално и легално да мењаш прво процедуру. Не, код нас закони и процедуре постоје да се заобиђу, као нужно зло, а не да се испоштују. А и кад се мењају, они се опет мењају тако да прво задовоље неке личне интересе, само што именом и презименом не пише за кога су написани. Ако баш не можеш да учиташ име и презиме, онда бар можеш да препознаш за коју интересну групу су писани.
Исто тако, чак обоје, стоји ствар и са овом јавном навабком.

Где цури у процедури

И, шта сад? Треба ли да ми сплет нерегуларних, противприродних и нелегалних поступака буду референца да радим и доприносим шире од свог микро-окружења?

А ево како се даље одвијала регуларност прошлогодишње навабке.

Они који су конкурисали добили су записнике са списком имена оних чија је документација у реду. Ја га не добих, мислила сам да су ме одбили јер ми није падало на памет да пишем бројеве телефона уредника. Записник ми је послала колегиница, где сам ипак била на списку, за једну партију. Кад смо касније морали сви из обуке у којој смо већ радили накнадно да подносимо документацију за јавне набавке, покренух то питање – зашто нисам добила записник и важи ли ми се то јунско конкурисање, чисто да не морам поново да вијам сву документацију. Рекоше, нисам написала имејл. Није ваљда, а ја мислила да је зато што нисам писала бројеве телефоне уредника! Мора да су ми веровали на реч под пуном материјалном и кривичном одговорношћу јер нисам осуђивана да сам објавила или радила то што сам написала, и без звања уредника. Или сам можда добро претпоставила да нико не зове уреднике и наручиоце, па ни не гледа?! То служи да поплаши на гозбу непозване.

Оформљене су комисије, не знам шта је било са Комисијом за стандарде за стручне сараднике, тек негде у јесен, почињу из ЗУОВ-а телефоном да зову библиотекаре које знају јер им се изгледа десило да на легалном конкурсу за Комисију нису добили ниједног школског библиотекара. Најбоље што се може претпоставити јесте да им нису одговарали било због бодова, било због неких других ванконкурсних критеријума, јер један се библиотекар јавио баш на то. Главом и брадом ја. Најгоре што се може претпоставити јесте да нико ко је одлучивао није знао да су и библиотекари стручни сарадници. Док се не установи другачије, а тешко је установити јер су библиотекари негде стручни сарадници, а негде само ваннаставно особље. Такви су нам закони – не знаш ни у шта спадаш.

Друга партија у којој сам се нашла, мада стварно не знам по ком основу добих пондере, исто је као и да је нисам добила. Нико ме никада није звао, нити објаснио је л' није било посла, или има нека финта да понудиш најјефтинију цену или шта је посреди. Тек, закључак је следећи – прошао, не прошао на том конкурсу, не мора значити да ћеш радити нешто и ако прођеш. Не знам да ли је то дискреционо право наручиоца да бира сараднике од свих који су прошли, или је нешто друго у питању.  

Знам само да је ризик велики: ем данима вијаш папире и трошиш своје време и живце на будалаштине; ем су услови конкурса дискриминаторски; ем улажеш у таксе, без икакве гаранције да ће ти се то вратити у случају да добијеш посао.

Тај би се ризик могао смањити и на време одустати од ћорава посла да телефон који је остављен за решавање недоумица ради. Не ради баш кад зовеш – некад заузет, а некад се једноставно нико не јавља. Марфијев закон.

Ако пишеш, као што су неки писали, распитујући се, некако очекујеш да ће ти одговорити хладно и правно. Не, правник интерпретира текст као да је књижевни и даје себи за право да закључи како је странка осујећена јер не задовољава услове, па је зато ЉУТА. И још те личне и произвољне квалификације напише великим словима.

У моди су конструктивни предлози

Кад год неко посумња или само наглаба, као ја сада, у регуларност процедура, с друге стране може да чује увређеност, оправдање како свако ради много и поштено колико се од њега очекује, да им је то наметнуто… И уместо критике, очекује конкретне конструктивне предлоге.

Те, иако је ово било само наглабање над бесмислом јавних набавки (боље да су остале тајне), чини ми се да сам неке предлоге изнела. Најбитнији није мој изум, него најобичније познавање стандарда у вези са публиковањем радова.

1. Поводом телефона рефернтног наручиоца, бар кад су стручни радови и књиге у питању, постоје стандарди у библиотекству који не задиру у приватне податке наручилаца, а јасно показују да ли је неко измислио или није рефернецу и које је она тежине. Наравно, ово само у случају да часописи и књиге који се објављују нису заобишли неку другу процедуру па издавач није пријављен и публикација није прошла кроз редовну процедуру у НБС. Ако не постоје подаци, можда стварно не би било лоше назвати уредника па питати зашто заобилази ту процедуру и ваља публикације на црно. Само, у том случају, сам ЗУОВ би се морао позабавити да ли тим стандардима одговара база знања и зборник радова који сами имају и које нам, иако се нигде не воде као зборник или база, чак и препоручују и наводе као пример у предугим упутствима око писања референци. А бодују их и без навођења уредника, претпостављам. И онда се чудим кад ми се на конкурс који распишемо за смотре јаве колеге које у својој радној биографији наводе којекакве блогове и окачене документе и презентације по сајтовима као објављени рад. Па, објавио га је на сајту! 
2. Поводом референтног наручиоца за пројекте у којима се учествовало, нажалост, могу само рећи да они у нашим условима могу бити негативна препорука, бар по мом искуству из Развионице – радило се и млатило и потрошио новац без икаквог ефекта, а успут си морао причати како је све одлично прошло. Па, како то може да буде препорука: препорука да си спреман за новац да било како одрадиш, само да пишеш да си одрадио, и да лажеш и мастиш како је све било одлично и успешно. Односно, чиме се доказује да су ти пројекти ичему ваљали и да су, с обзиром на одвојена средства, донели бољитак? Чиме се то мери, проверава и доказује? По чувењу, лажираним извештајима или је довољно име наручиоца?
3. А поводом критеријума о истим пословима које је понуђач већ радио, пре јавних набавки, предлажем да носи 100%, а не 60% јер ће се тако избећи несувислости око друга два, претходно поменута критеријума.

Ко хоће да буде конструктиван, лако ће видети да зец лежи у равномерности постотака, и нерегуларног и противстандардног начина доказивања и схватања шта је уопште објављен рад. Не морам ја да му то говорим и конструктивно предлажем.

А ако би неко хтео да посао уради стварно квалитетно, онда би, вероватно, уместо целог првог критеријума, рецимо за преглед уџбеника, увео мотивационо писмо у којем ће конкурент, по одређеним критеријумима, приказати уџбеник који је користио претходне године. Куд ћеш више. Само, ко би то прегледао?! Лакше је звати уреднике телефоном. :)
Кад би неко хтео да буде и имагинативно-креативан и има у виду цело друштво, рачунао би с тим да свако ко је запослен, или мора да стандрља редован посао ако ради додатан, или мора да сфушери додатан и хонораран посао. Зато би добронамерни за све, можда и отворили могућност да се за преглед обуче и незапослени наставници, они који осташе без посла, без норме, као и они који ће тек да остану без посла, препоруке им могу написати школске управе, зато и постоје. Тај би се посао могао водити и у стаж кад би било друштвеног договарања.  Знам да звучи као комедија и фолирање све што није голи лични интерес, али ето, пало ми на ум. Било је и времена и људи и пре овог дивљачког периода отимачине и опачине, има се одакле црпити идеја кад би неко хтео да направи белу књигу. Него, помрчина!

Врућ кромпир

Мене нешто друго брине, много шире. Заиста верујем, па и имам и искуство да ЗУОВ жели и ради што боље може и колико зна (бар те уљудно и званично обавесте, позову, одговоре, за разлику, од, рецимо, нашег министарства). Чини ми се да је главни разлог нефункционалности њиховог посла то што им се пребаци врућ кромпир да доврше и одраде посао који је неко и на неком другом месту траљаво смандрљао, те боже саклони да од се од њих очекује да сад ураде посао добро и да се види како од темеља нешто не ваља. 

Узмимо као пример само уџбенике које комисије одобравају. Једном здравом друштву и систему било би важно да то заиста буду најквалитетнији уџбеници са циљем да ученици уз помоћ њих добијају трајна и утемељена знања. И само то. У пракси, ми имамо ситуацију да се одобрени уџбеници бирају по томе нуде ли готове припреме и планове за наставнике; чиме поткупљују тржиште када промовишу уџбенике (бодовима за семинаре које им тај исти ЗУОВ акредитује; бесплатне комплете уџбеника или приде и таблет-рачунар, чак можда и школа добије паметну таблу ако се определе за неку издавачку кућу на нивоу целе смене итд. ). А има и података да један те исти човек, тј група људи, који су прво "уређени" у комисије за планове, па онда по том плану направили уџбеник, а онда их још одабрали за рецензенте неких других уџбеника. Тако је једна пристала на све јер је била у незавидном положају: кредит, двоје деце на школовању, мајка стара и болесна... У реду, убијала се од посла, али морају ли наставници и ученици земље Србије да читају произвољности по уџбеницима зато што она има кредит? Знајући само те податке, заиста је смешно очекивати да је не знам од каквог значаја да у комисију за одобравање уђу најквалитетнији. У свеукупној корумпираној стварности, те комисије немају баш никаквог значаја, и можда заиста не треба таласати, него допустити да бар људи нешто зараде, ма по ком принципу били бирани. Можеш мислити ако су то увек једни те исти. Важно је да нису повезани за издавачким кућама које би их евентуално поткупиле да одобравају у њихову корист. Не тврдим да нису, надам се да нису! 

Пустила бих и ја то све као неважно, али знам бар толико о друштвеним кретањима, да ми оваквим радњама и процедурама лажемо сами себе и поткрадамо сами себе. И да томе нема краја.