недеља, 7. фебруар 2016.

Паранормалник о стручном усавршавању

Паранормалне појаве

Срећа па нисам имала времена да се бавим детаљно  новим Правилником о стручном усавршавању из октобра 2015. године - изгубила бих време, а сваки дан је ионако неко из МПН могао да се огласи и каже како тај Правилник министар није потписао и нико не зна како се нашао у Службеном гласнику. Искрено да кажем, тако је и изгледао. Хоћу рећи, и овај је тако изгледао. Мора да је неко знао да ни на шта не личи још док га је стварао, и одмах, још док га је прекрајао по хитности посла - хитност због конкурса за акредитацију програма стручног усавршавања - започео је рад на допунама. И тако, док си се окренуо, изађоше допуне, тачније једва да је прошло два месеца. Није то ништа. Доживели смо ми и да допуне изађу сутрадан; да се у Службени гласник пусти један правилник, па се за пар дана повуче са објашњењем да тај правилник није министар потписао и разне друге случајеве. Због тога многи озбиљно сумњају да се у нашем министарству дешавају необјашњиве паранормалне појаве, упркос томе што му је на челу један трезвен ум, крајње рационалистичко-материјалистички оријентисан. Зато овај као и пређашње правилнике које наше министарство просвете и науке избацује на тржишту, не можемо звати правилник јер искачу ван свих познатих правила, него паранормалник јер изгледају као да су настајала пред зору у неком магновењу и привиђењу, па шта погоде и изгатају. Шта тачно значи да је нешто паранормално? Најједноставније, видимо оно чега стварно нема. У случају аката који нам регулишу посао, само мало преобликујемо ту поједностављену дефиницију и кажемо овако: пишемо оно чега нема.

Правилник S величине с модним детаљима

Под новим Правилником о стручном усавршавању подразумевам  правилник из октобра 2015. године. Остаће запамћен по наглом и вишеструком скраћивању са  XXXL величине какву је имао ранији из 2013,  на S величину, и по убацивању спејс-шатл модних детаља, од којих је токен раван  фрапантности коју јe 2013. изазавао портфолио.  Идемо, једно по једно.
.

                          Скраћивање на мини 

.

У односу на прилично промишљен и са великим и значајним променама Правилник из 2013. године, нови правилник из октобра 2015. вишеструко је скраћен на неколико начина. Неки од тих начина су мерљиви у центиметрима и страницама, а неки само у муци просветара.
.
  •  Најочигледније скраћивање Правилника из 2013. у Правилнику из 2015. године десило се цепањем на два дела. Једноставно је део о напредовању у струци издвојен. Просечан, нормалан човек пита се да ли је тиме укинуто и напредовање, али паранормални су то вероватно знали и предвидели у завршним одредбама, али ко се у завршним одредбама  снађе - свака му част! Мораш за то да будеш паранормалан да би схватио на кога се, од када запосленог и до када и  шта односи из тих силних правилника. Ништа страшно, бар је правилник добио мању грамажу, па се могао у џеп заденути. А напредовање ионако ничему досада није служило, осим да се закити потпис и да добијеш именовање у нешто у шта те никада неће позвати било зато што нема пара за путни трошак, било зато што нема одговарајућег другог правилника који би то ипак омогућио, било зато што ниси довољно паранормалан да уђеш у ужи круг оних који производе паранормалне појаве у образовању. Ако је неко баш био упоран да пита или да напредује у та два месеца; или ако је неко на правом месту и у правој групи, могао је сазнати паранормалну вест да се ради други, нови правилник о напредовању који ће бити мноОого једноставнији од досадашњег. Супер, баш се радујем! А кад ће допуне за тај правилник - одмах или мало после?
  • Друго повелико скраћивање настало је простом методом елиминисања разноликих облика стручних скупова. Што смо скуповали, скуповали! Несташе трибине, саветовања, сабори, смотре, симпозијуми, летње и зимске школе... Можда смо све те облике стручног окупљања требали најављивати МУП-у, пре би нам одобрили. Код њих свако може да се окупља ако прописно најави, још ће добити и полицију да их чува. Тек Правилник није препознао да је у том стручном окупљању било ишта добро. А можда је и препознао, него су у брзини заборавили преписати. Тако је књига стручног сакупљања и окупљања спала на два слова: конгресе и конференције које држе еминентни стручњаци из својих области, како је писало на страницама за пријављивање стручних скупова. И тако десетковани видови стручних скупова могли су да се одржавају онлајн, тј. путем интернета, али нико од еминенција законодавца није знао детаљније да објасни како да наречени еминентни стручњаци пријаве, рецимо, онлајн конгрес или конференцију. Еминентно! Још је невероватнији рок за пријављивање, одобравање, најаву, организацију стручних скупова: две седмице. И то нам прописује Министарство коме је требало две године да промени два члана у закону. Евидентно!
  • Верујем да је просветном раднику највише годило и сунцем га обасјало физички најмање скраћење, али зато превелика мука - нема више портфолија!  Бар га нема под тим именом, али се сакрио иза једне реченице у члану 15 по коме је запослени дужан да константно и систематски "прати, анализира и вреднује свој образовно-васпитни рад". Другим речима уместо иритирајућег термина портфолио, стављен је опис тј. дефиниција портфолија. Хвала за ову метонимију, да се Власи не досете. Немам ништа против портфолија, имам против накарадног тумачења портфолија и још накараднијих шаблона и образаца који су се под именом портфолија раширили по Србији. Гледајући неке од образаца за портфолио, имам осећај да ту ствар не би спасило не само избегавање имена портфолио, него ни забрана коришћења и писања истог, од сада па надаље.

Модно детаљисање

 .
Кад је правилник прописно скраћен на мини-величину, ваљало га је мало освежити сезонским модним детаљима.

1. Блејање на мрежи по члану 4, ставка 3
.
Први од тих десигвел-украса убачен је у област стручног усавршавања на нивоу установе. У просечној образовној установи српске просвете тешко ће се наћи запослени коме је јасно:
  •  откад се рачуна петогодишњи период за стручно усавршавање у коме је дужан да има одређени број бодова и је л то иде уназад или унапред; 
  • кад је оно Министарство за тај период први пут рекло "пуј, пике, не важи" и да ли се од тог непикања или од неког другог непикања рачунају наредне петољетке; 
  • шта је програм обуке, а шта стручни скуп; 
  • који су облици стручног усавршавања одобрени, а који нису и које потврде прикупља, па он, за сваки случај, скупља све; 
  • шта је огледни, а шта угледни час;
  • шта је лични план професионалног развоја, шта портфолио, а шта досије...
Рецимо да је бар стручно усавршавање на нивоу школе било релативно устаљено и регулисано јер су школе у једном тренутку морале да имају свој интерни акт о вредновању облика стручног усавршавања на нивоу установе. Тај акт предвиђао је различите облике стручног усавршавања и број сати који добијају реализатори и учесници за сваки од тих предвиђених облика стручног усавршавања. По свој прилици, ускоро ће морати да га допуњавају у складу са десигвел-украсима. Додуше, још о томе није стигао званичан допис од школских управа, али је некако логично да се интерни акти по школама усагласе са  Правилником и допунама тог правилника. А тај Правилник у члану 4, тачка 3 има једну новину која се зове мрежа.  Њу су збирно подвели у учешћа у
 "истраживањима, пројектима ОВ-карактера у установи, програмима од националног значаја у установи, међународним програмима, скуповима, семинарима и МРЕЖАМА, програму огледа, раду модел центра"
Замислите запосленог који није направио разлику ни између обуке и стручног скупа; између рекламне промоције издавачке куће за коју је добио неку потврду и одобреног стручног скупа; између неформалног вебинара и акредитованог једнодневног програма СУ; дакле, замислите таквог разним правилницима излуђеног просветног радника кад прочита да се и "мрежа" бодује, а он баш проналази себе и друге на Фејсбуку који је такође нека мрежа. Ко ће њему објаснити да Министарство није мислило на ту "мрежу" него на организовану професионалну заједницу наставника, можда на и-твининг и друге сличне мреже. Мада, нисам сигурна да ли је Министарство под мрежама у Правилнику подразумевало ове професионалне заједнице на нету и на европском  иди-ми-дођи-ми путу или ће уважавати и обично блејање на глобалним мрежама за све и сваког. Јер,  брат брату, и ту оде силно време једном умреженом просветном раднику, а зна се да он мора бити обавештен, па му глобална мрежа дође нешто као самообразовање некада. Штавише, само Министарство се одавно умрежило и уфејсбучило, пребацило део редовних активности на мрежу, тамо има волонтере који буче и подржавају, подражавају, лајкују кога треба и фејтују за кога им се каже, и обављају остале сличне радње потпуно волонтерски. Није тајна ни да високи чиновници Министарства проверавају шта ко пише и лајкује, па онда упозоравају и прете појединим умереженим да не таласају мрежу да не би били размрежени кад се успостави мрежа школа од јесени.
Имајући ову сложену полисемантику мреже у виду, ред би био да је законодавац објаснио шта под учешћем у међународним мрежама (ако се уопште мисли на међународне, а ако се мисли на међународне, зашто исто не важи и за домаће блејање) подразумева. Сложићемо се, Фејс, Твитер и Инстаграм су такође међународне мреже. Живо ме занима како ће овај детаљ из члана 4, ставке 3 разрадити интерни акти о вредновању стручног усавршавања у школама. И ко ће да броји сате проведене на мрежи, и на којој мрежи од свих могућих мрежа, и за које тачно активности на тим мрежама. Још тачније, да ли се рачуна и обично блејање, или се мора и нешто мукнути и повремено манути репом на тој мрежи. Исплело нам министарство паукову мрежу па ко се увати у коло, следе му сати ил бодови.  Којим, каквим и коликим   - очекујемо допуне или пратеће акте којима то стручно усавршавање на мрежи неко стручно појашњава. Молим да се пре објашњења тај стручњак упути у тематику бар толико да не мисли да је у питању паукова мрежа.

2.Токен екслузе
.
Сваки правилник досада имао је неку екстраваганцију коју нико није знао јасно да протумачи, нити је ико то схватао на исти начин. Тако је Правилник пре 2013. имао оне екстарвагантне програме целоживотног учења на које су, потпуно супротно међународној дефиницији доживотног учења, екслклузивно право да га остварују имали само факултети. Уз то, као да се о једном те истом говорило и непотребно компликовало са три различите језичке варијанте: доживотно, целоживотно и учење током целог живота није било исто, али шта ту није исто, нико није знао да објасни. Ваљда због тога ниједан тај програм није ни реализован. Јако би ме занимало ком ученом је то било пало на памет и како је стигао до факултета на том путу кад се доживотно учење везује више за све оно псоле и ван факултета.
Правилник из 2013. донео је најомраженију ексклузиву, која је изазвала досад незапамћен отпор. Tакав отпор се не памти још од времена курикулума. То је портфолио, далеко био.  
У Правилнику из октобра 2015. требало би да нас фасцинира нешто што смо досада као објекат знали из банака, коцкарница, игрица и из анимиране америчке серије Јужни парк, а сад имамо прилику да га упознамо у сопственој кући - токен. Да се идентификациони код, што је, ваљда,  значење токена у нашем случају, појавио са првим или другим по реду правилником о стручном усавршавању, човек би помислио да то има смисла. Ништа смисленије него да се нешто што је обавезно и прописано, евидентира негде да би се пратило, вредновало, анализирало, унапређивало... Сама евиденција није довољна да би нешто било смислено. Тек ако ту и такву евиденцију о томе ко се усавршава, колико, чему му то служи, неко користи и уважава при креирању укупне образовне политике, она има смисла. Али, ако у систему који је као обавезу прописао стручно усавршавање, а није нашао чак ни сигуран начин како да га финансира више од деценије; није поступио по сопственим решењима о вредновању и признавању, па ни плаћању у каријерном напредовању, нити икакав формалан или неформалан начин да вреднује оне што се усавршавају и оне што се не усавршавају, онда је то само декорација. Још горе - ако запослени зна да може да се усавршава колико хоће, а да своје право или амбицију може да оствари само ако је подобан и ближи ватри, онда је бесмислено и непотребно све. И не само то, обичном просветном раднику постаје врло сумњиво због чега неко то евидентира, као што му је сумњиво и због чега се неко усавршава и због чега неко реализује програме стручног усавршавања. Потпуно је очекивано да просветни радник који једва живи и коме и министри саветују да нађе додатни посао, мисли да други просветни (или непросветни) радник реализује обуке као додатан посао, а не што му је до усавршавања других. Зато најаву евидентирања у јединственој бази података преко токена, просветни радник најчешће тумачи на један од два начина.
  1. Једне то  неодољиво подсећа на застрашивање и мисле да је то наручио премијер лично или неко његовог кова као меру застрашивања од неког евентуалног штрајка - као, сад ћемо вас имати на списку и видети шта ко ради, ко не ради, а жали се, па ћете ви видети чија мајка црну вуну преде.
  2. Други који се ничег не боје, али ни у шта више не верују, кажу да знају одакле ветар дува. Из Јужног парка. Они све, па и ову евиденцију и токене тумаче у кључу свеопште корупције и измишљања радних места да би појединци и групе чиновника министарства имали шта да раде и после ове поставе. Или бар да се воде да то раде, злу не требало. Не знам шта да им кажем. Мало ли је било тимова министарства који отварају своја одељења по ономе шта појединцима у тиму треба, а не по ономе шта образовном систему мањка. 
Хоћу рећи - токен, баш лепо, али не пије воду.  Засада, док не видимо како то пије воду или ко на том извору пије воду, и који јужни ветар из ког парка је донео токене, од јесени ћемо се забављати као у коцкарницама: кад унесемо свој код, упишемо шта смо похађали, извреднујемо оно што смо похађали, на клик, ко кликнути зна, добићемо е-верзију уверења. И то ми је нека игра! У коцкарницама преко токена играчи могу да добију лову, а ми - безвредан папир. Можда он и има неку вредност, ко ће га знати, тек добијаћемо и папирна уверења од организатора. Ово е-уверење из јужног парка Министарства иде, онако, приде, бог свети зна зашто, чиновничка посла! Нека нам папира, делује утешно, док не смисле да неког задуже и за те папире, или направе нову агенцију која ће да папире класира, рецимо.

3. Дискреционо право институција
.
Више него у претходним правилницима, нови има интенцију да шири дискрециона права Министарства и завода. У њиховој ингеренцији су не само програми обука од јавног интереса, него сад и студијска и стручна путовања. Запослени који је застрашен да ће му се нешто десити ако се не усавршава, а зна да нема чиме да плати, сигурно ће се обрадовати члану 6 у којем јасно пише да је програм обуке од јавног интереса који доноси министар, бесплатан за учеснике. Међутим, треба пажљиво проучити овај члан и чланове који се односе на њега. Искуство нам говори да држава одавно већ доноси законе којима излази у сусрет одређеним интересним групама или утире пут будућим намерама о којима прост корисник обично не зна ништа док га не ошине по глави. Но, паранормални знају шта нас чека и шта нам се спрема. Не треба да прејудицирамо, све ће бити јасно кад крену те бесплатне обуке. Тад ће се видети и ко је организатор, и ко је реализатор, и какве су им теме, и ко то вреднује, и за кога је бесплатно, а за кога није, него му се жестоко исплати. Једино стварно питање ту је само једно: по ком и чијем пројекту ће се та "бесплатност" одигравати?
Стручна и студијска путовања и раније су била непознаница. На њих је, по ранијем правилнику, упућивала институција, школа или нека друга институција. Тако је школа могла да упути своје запослене и у другу школу ради размене искуства и стицања искуства, они се врате и поднесу извештај. Ако је тај извештај осим писаног извештавања подразумевао и неко предавање у школи, онда се оно водило свима као облик стручног усавршавања у школи. Имало је смисла, пре свега за међушколску сарадњу било у земљи, било у иностранству. Сада на стручна и студијска путовања шаље искључиво министарство и заводи, по члану 4, тачки 3. Иако је и стручно и студијско путовање објашњено и посебним чланом 14,  уопште не видим битну разлику између студијског и стручног путовања. Нејасно је и по ком ће основу ове институције бирати и слати запослене на путовања, а ако тога нема, бојим се да ће то заличити на наградна, а не на студијска путовања.
.

Поравнавање неравнина - допуне и попуне

.
Из Шпаније је потекао један лежерни и нападни модни стил - desigual - који се најлакше дефинише као атипична мода коју одликује асиметрични дизајн интензивних боја, нескладно уклопљен у неку целину, по чему се разликује од пачворка који се труди да накрпљене детаље уклопи у складну целину.  На десиквел стил личи наш правилник. Пачворк од старог материјала и интензивних нових детаља, нескладно уклопљених; скраћено на S величину, па  додато понешто да се постигне L величина. Буквално, desigual значи неравнина. Неравнине је требало поравнати па су тако освануле допуне које попуњавају неравнине. Тако се добила нова XL величина.
Ко буде читао допуне, а не само пречишћен текст Правилника, видеће да се ту највише ради о гланцању језичких нејасноћа, додавању запета и слично да би се постигла логична мисаона целина. Та су гланцања довела до померања неколико ставова или тачака, брисања неких других и то је све.
.

Неизвесно стручно с(а)купљање

 .
Замало да заборавимо стручне скупове! Они су елегантно враћени из претходног  правилника, сви одреда, проширивањем члана 13. И додат један приде онако како је дефинисан у Смерницама за унапређивање улоге ИКТ у образовању, само правописно несигурно и недоследно: web based семинар је презентација, предавање, радионица или семинар који се преноси преко интернета – Веба. Баш тако пише, па нек се мисле неупућени шта је то Веба: скраћеница, нека позајмљеница, колоквијални израз, синоним, коси падеж од веб... Нико није објаснио како ће тећи идентификација учесника у облицима стручног усавршавања који се у целости дешавају онлајн, с обзиром на то да знамо да се увек до сада иниситирало, из разумљивих разлога, да оно што је онлајн мора да има један део уживо бар због идентификације учесника.  Видећемо како ће то ЗУОВ да реши, поготово у светлу чињенице да траљаво министарство има обзира и образа да тражи да му друге иснституције са 100 пута мање запослених за 14 дана одраде посао за који би министарству требало 14 година. Не би ме изненадило да пристигну и нове допуне правилника, по којима ће нестати вебинари јер се установило да нема механизама провере присуства и идентификације; или да се новим ставом објасни како да се то спроводи у онлајн условима; или, пак, да захтевају да сутрадан по вебинару, сви присутну треба да дођу уживо негде на идентификацију где ће им на чело ударити токен  да имају за следећи вебинар. 
Како год, враћањем врста стручних скупова из ранијег правилника у садашњи, и ЗУОВ и Министарство су дужни да дефинишу и разјасне више ствари.
  • Ако један дан стручног усавршавања на стручним скуповима носи 1 бод, било да се ради о једноипосатној трибини, било о целодневној конференцији, који је то минималан број радних сати дневно да би се за тај дан могао добити бод?У супротном, радиће ко шта хоће и како хоће, тј. неко ће радити шта хоће, а неко неће моћи како он хоће.
  • Сложеним стручни скупови као што су симпозијуми, конгреси и слично, у свом саставу могу да имају једноставније скупове као организационе облике, на пр. тринибу, округли сто и сл. Како се третирају ти једноставни стручни скупови у саставу већих? Наиме, било је већ искустава да, рецимо, конференција  траје два дана и по Правилнику би носила 2 бода, али се са ње учесници враћају са неколико уверења јер су учествовали и у округлом столу и трибини, и радионици. Ако је вебинар део тродневне конференције и сваки дан се држи по један вебинар - добија ли се једно уверење о конференцији или 3 уверења за сваки вебинар? Питање није реторско и зановеталачко. Лако је утврдити да се стручни скупови нису одржавали по истим аршинима, па се дешавало да угледне институције за два дана стручног усавршавају деле уверења којих је дупло више од дана. Треба ли да наводим која је то конференција и ко је организује?! Јесте она бесплатна за уечснике, али ако је бесплатна и министарство стоји иза ње, да ли је нормално да баш онај који је донео акт не поштује његове одредбе кад се сам нађе у истом послу. Или еј то неки вид демократије - криминократије. 
  • Како се доставља извештај о реализованим стручним скуповима са списком учесника (члан 13). Ако су, као досада, учесници дужни да се потпишу својеручно на списак, како ће се то постићи са онлајн видом стручног скупа. То је посебно интересантно за вебинаре јер су то кратке форме које штеде и време, и труд, и средства. У случају да због потписа и идентификације учесници вебинара морају уживо да се окупе негде, онда вебинар у Правилнику нема никакву предност и неће уштедети ни труд, ни време, ни средства, што је њихова главна предност. Или, уштедеће, али ако се организатор усуди да фалсификује све потписе. Или ће токени да разреше ову дилему?
  • Који су технички услови које очекује ЗУОВ да би неки стручни скуп био организован онлајн? Наиме, формулар за пријаву то подразумева, али би ваљда требало поставити неке стандарде како се не би одлучивало отприлике да ли неки предлог пријаве одговара на постављене услове.
  • Коначно, ако су постављени прецизни критеријуми за одржавање програма обука путем интернета у погледу броја полазника у групи, броја модератора по полазницима, зар није логично очекивати да се исто уради и за онлајн стручне скупове? 
Мени се, пак, чини да је у случају вебинара законодавац помешао врсту стручног скупа са формом или методом одржавања и свео на исто. Ако је вебинар предавање или презентација путем мреже и у реалном времену, као такав може бити саставни део било код другог стручног скупа које се одржава онлајн. Ако грешим, нека ме неко исправи, али тако да покуша да избегне злоупотребе и стављање у неравноправан положај учесника и организатора на истоврсним стручним скуповима у истом трајању који једнима доносе неколико уверења и на сваком је по бод, а некима једно једино од знатно мање бодова.
.

Флексибилност или произвољност смањења обавезних 100 сати

.
Најважније за просечног просветног радника јесте да се по Правилнику из октобра 2015. број сати обавезног стручног усавршавања за пет година смањио за 20, тј. са 120 на 100. број сати стручног усавршавања на нивоу школе остао је исти.
Међутим, шта улази у тих 100 сати за пет година, тешко је утврдити:
  • да ли најмање 80 сати програма обука из каталога и оних од јавног интереса,
  • или 80 сати било којих одобрених облика, а то значи и одобрених стручних скупова, а не само програма обуке.

слика 1 
.
У случају да се у 80 сати подразумевају сви одобрени облици стручног усавршавања (обуке, стручни скупови, стручна и студијска путовања и они које предузима Министарство), шта се подразумева у преосталих 20 сати?
По Правилнику за ових слободних 20 сати остаје само тачка 5 из члана 4:

 слика 2
.
То би било нешто што није обавезно, односно јесте обавезно у оних 100 бодова/ сати, али не мора бити одобрено. Колоквијално, то зовемо неформалним стручним усавршавањем. У ранијем правилнику такође је постојала та могућност, али се могла везати за израз "остали облици стручног усавршавања које запослени предузима сам у складу са личним планом професионалног развоја". Није се могло рачунати у обавезних 120 сати.
Сад се ти облици, изгледа, могу рачунати у обавезно стручно усавршавање, али је прилично дифузно:
  • Како те облике назвати једним именом будући да међу њима има и облика стручног усавршавања (међународни скупови) и активности на побољшању педагошке праксе (ауторства чланака, стручних радова, уџбеника итд. )
  • Колико бодова они доносе ако је већ одређено да могу да надоместе оних 20 бодова? Ко прерачунава те бодове и по којој процедури и критеријумима? Трага о томе има у члану 22 који каже Захтев за признавање одговарајућег броја бодова остварених учествовањем на међународном стручном усавршавању (сертификат и превод сертификата), Заводу подноси установа у којој је наставник, васпитач и стручни сарадник запослен. Из тога се да закључити да су то они међународни скупови облици из тачке 5 члана 4. Но, шта ћемо са оним стручним радовима који спадају у област унапређења педагошке праксе а не у директно стручно усавршавање? Ко ће да обрачуна стотине и стотине сати на писању уџбеника, на пример, и по ком критеријуму.
Ма колико слика 1 била неумољиво јасна и чланови и ставови проистицали једни из другог, лепо не могу да верујем у закључак који се намеће по питању онога шта спада у 20 преосталих сати који не морају бити одобрени, а представљени су сликом 2. Више је разлога за ту неверицу:
  • Примери су произвољно наведени, а "др." на крају затворене заграде отвара могућност за нове произвољности.
  • Стручно усавршавање кроз облике стручног усавршавања овде је помешано са активностима којима просветни радник унапређује педагошку праксу. Наравно да је природно и добро уважавати запосленима у просвети сваки облик унапређења педагошке праксе, али није упутно бркати стручно усавршавање и унапређење педагошке праксе. По свим ранијим правилницима све активности на унапређењу педагошке праксе биле су други део Правилника, онај који говори о напредовању у струци и представљале су један од јасних и лако доказивих услова за напредовања. Коме је пало на ум да ту јасност претвори у произвољност нејасним и недоказивим бројем бодова у стручном усавршавању, питам се. Пачворк-стил паранормалних појава.
Зато сам склона да мислим да законодавац уопште није мислио да се преосталих 20 сати / бодова обавезног стручног усавршавања за 5 година може надокнадити произвољном тачком 5 из члана 4. Мислим да под тих 20 сати подразумева одобрене стручне скупове као и у прошлом Правилнику, али то није добро објаснио и није се добро позвао на сопствене чланове. За то, донекле, могу посредно да се позовем на излагање З. Аврамовића, директора ЗУОВ, мада се то објашњења односило на ранији Правилник. Слајд указује да је директор ЗУОВ стручне скупове убрајао у остале облике стручног усавршавања, па зашто се то и сад не би рачунало тако, тј. у оних 20 сати до 100.


Још један разлог који ми указује да законодавац није имао намеру да уведе 20 неодобрених и произвољних облика СУ у 100 сати обавезних, него му промакло, јесте и чињеница да цео правилник има велики проблем са јасном терминологијом и да је то све у свему немушти језик полуких, недоуких и непажљивих, на брзину донетих решења и предлога. Паранормална терминологија. 
.

Немушти речник

 .
Ако покушам да направим речник стручног усавршавања по Правилнику о стручном усавршавању, ево шта бисмо добили:
  •  облици стручног усавршавања (члан 1, 5 итд)
  • програм сталног стручног усавршавања (члан 8)
  • одобрен програм стручног усавршавања (члан 4)
  • стручни скуп као одобрен облик стручног усавршавања (члан 13)
  • одобрени програми обука и стручних скупова (члан 4) 
  • одобрени програм (члан 17 )
  • одобрени програми и други облици стручног усавршавања (/члан 17)
  • програм обуке (посвуда)
  • обука и други облици стручног усавршавања (члан 17)
  • програм обуке од јавног интереса (члан 6) - овај облик је једини прецизно дефинисан и доследно се именује
  • међународни програм (члан 4)
  • програм (посвуда)
  • обука (посвуда)
  • семинар (члан 4)
Верујем да читав школски тим стручњака не би успео да направи јасну разлику међу овим изразима и синтагмама који другачије звуче, али исто значе, а можда и не значе. Чини ми се да они који су се фрљали тим изразима такође не знају шта под чим подразумевају. Ако и разумеју, требало је да се договоре о доследном коришћењу истог израза за исти облик стручног усавршавања, а ако га скраћују да га доследно и на исти начин користе у скраћеном виду како би допринели томе да исто разумеју и они на које се обавеза и сталност те обавезе усавршавања односе.
Јасно је једино да су облици стручног усавршавања најшири појам и да обухватају све активности. По ранијем правилнику јасно су биле разграничене два најважнија облика стручног усавршавања ван установе: програми обуке и стручни скупови. Сад се више ништа доследно не користи и не чудим се просветном раднику који ће одустати од даљег покушаја да разуме шта му је обавеза и шта се од њега очекује и како се шта зове.
Узмимо за пример облик стручног усавршавања који у свакодневном језику зовемо семинаром, а у свести обичног просветног радника то је одобрени програм обуке који се налазе у каталогу ЗУОВ-а. Тешко је наћи тачан термин који се доследно везује само за тај вид стручног усавршавања. У члану 4 то су одобрени програми обука; у члановима 8-11 то су програми сталног стручног усавршавања (мада и стручни скупови имају програм по коме се одвијају, али је из наведених чланова потпуно јасно да се ради само о оним програмима који се одобравају по конкурсу на сваке две године), а у члану 12 то је само програм, па мало даље програм обуке и програм стручног усавршавања у истој реченици, да би у наредној реченици и ставу то била само обука. Лепо пише у загради у првој реченици члана 8 "у даљем тексту Програм". Зашто се, ако се мислило сваки пут на програм сталног стручног усавршавања, ипак  користи те реч обука, те изрази програм обуке, те програм стручног усавршавања (без речи "сталног") итд. Једино што се да закључити јесте да је обука конкретна реализација неког програма стручног усавршавања, али је тешко закључити на основу саме терминологије шта се све подразумева под програмом сталног стручног усавршавања.

Ко још воли бирократски и правни стил! Један од разлога због којег га не волимо јесте управо та склоност ка понављању једног те истог термина у пуном или скраћеном облику (ако се то скраћивање најави негде на почетку и у загради). Има, ипак, нешто горе од тог стила правних аката. То је кежуал недоуки стил твораца силних правилника и допуна које је наше Министарство избацило у последњих годину-две и у којима се иста ствар ретко именује на исти начин и бескрајно се варира слично.
Понекад ми се чини да правилници настају тако што неко разговара са групом паранормалних практичара и онда по њиховим жељама, сугестијама, асоцијацијама или потребама унесу тобожње новине.
.

Закључак

.
Знам да ништа не знам! Потрудило нам се министарство да ова античка максима нађе плодно тле у свим сферама образовања. И сваки дан све више напредујемо ка томе -  незнању.

4 коментара:

  1. Најпре да похвалим текст. Толико је аналитичан да сам сигуран да ја тако нешто не бих умео да напишем, па таман имао још оволико година. :) И поред тога што сам сагласан са већим делом, закључак пре закључка ме није „погодио“. Не видим лоше у томе да се разговарало са групом практичара, нормалних или пара, чак мислим да је то јако добро, ако је таквог разговора уопште и било.

    Но, кажем, са већином текста сам сагласан и мислим да је веома јасно да овај правилник (да ли беше и да ли уопште треба са великим п?) није приоритет, напротив. Поред егзистенцијалних проблема са којима се просвета бори, а пре свега просветари, мислим да реализатори семинара боду очи више него икад (а због зарада које се све време на мрежама (ето ти њихове примене) лицитирају, односно нагађају) и некако није ни добро истицати их. То је ипак први уступак које је Министарство направило. Други уступак су сва скраћења о којима говориш (портфолио, сати) и увођење необавезних сати, који ће се, по свој прилици, толерисати ма из ког Јужног парка дошли. :) Једино што ја мислим да је мало доцкан. Јер верујем да је овим уступком Министарство желело да поврати нешто од угледа који је очигледно опао. Да су те ствари укинули на самом почетку, што су могли, неки људи би и помослили да ова постава Министарства зна шта ради. Сада, после свих ових дешавања, неки људи су можда одахнули што неће писати портфолио, али већину и тако не занима. Уосталом, ваљда је свима јасно да ко га је написао, тај га је и написао, а ко до сада није (а таквих има и то много, да се не лажемо), никад и неће, па таман допуњавали правилник још шест пута. Краће речено, овај правилник је требало да буде средство да се покаже добра воља оних горе према нама, уз очекивање адекватне реакције. :)

    Верујем да је теби јасније него мени, пошто си се овом темом увек више бавила него ја, да никакав шминкерај, ма како виспрено употребљен, у овом случају не може да реши ствар. Правилник треба урадити потпуно из почетка, јер он се свих ових година бори са веома озбиљним проблемима, као што је финансирање, јурцање за бодовима без сврхе и смисла, сумњив квалитет свих програма стручног усавршавања (па зашто да не и неравноправан критеријум бодовања семинара и конференција), мањкавост начина и метода онлајн усавршавања и да не набрајам, а да би се све то решило потребан је капацитет којим министарство тренутно не располаже, нити мислим да постоји жеља да такав капацитет прибави.

    Мој закључак је да овај правилник одражава неке сасвим друге интересе и Министарства и наставника и да је, са ове тачке гледишта, свима добро. Наравно, лака решења нису уједно и добра, али ако ћемо искрено, у овом тренутку ја боља не видим. Могу само да се надам да ће у будућности ствари да се промене, а ако неко будуће Министарство буде хтело да направи нешто добро са стручним усавршавањем, моја препорука је, искрено, да тебе узму за члана тима.

    Још једном, похвале за текст. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Дејане, мој, твој и свих нас проблем, проблем је целог система - неспремни смо да ишта верднујемо поштено, све мора бити добро, а ако није, онда неког мрзиш и ниси добар човек. Хоћу рећи, критика правилника не значи критику креатора, а критика креатора нечега, не значи да им критикујеш личности, намере и шта ја знам шта. Уопште ме не занима јесу ли могли боље и да ли су имали добре намере. Резултат је лош, а резултат је сам текст правилника. Лично уопште не мислим да треба шминкати иједан правилник, нити додавати даље. Једина ствар коју је требало радити све време јесте евалуирати. Односно ШТО НЕ МОЖЕШ ПЛАТИТИ И ПРАТИТИ, немој, брате, ни радити и то још тако да од тога зависи посао. Колико ја знам, ми завод за праћење тј. вредновање имамо, а ако немају времена да прате баш све, има читава наука о томе како се нешто прати, како се испутује и на ком узорку шта практичар мисли и ради, па нек то ради МПН, има их тамо довољно одсад па до краја света - нека раде и истражују, вреднују, анализирају. Али, у том и јесте ствар! Уопште није битно шта ја као појединац о томе лично мислим, ко сам ја да мислим уместо свих, него како се то котира у целом систему. Шарлатански је или покварено узимати мишљења из најближег окружења, случајно, или с намером - ко ће то знати, и према тим усамљеницима који ко зна какве разлоге имају за такво мишљење или ангажман и кога и шта тиме заступају, кројити или прекрајати правилник који се односи на све. Па, то није радио ни покојни Слоба Милошевић тако очигледно кад је хтео својој Мири или себи да намести или задржи нешто. Ово министарство то ради и, исто као поменути, преко алиса у земљи чуда прича бајке зашто је то добро, код кога се и где показало добро, и уопште како је просветни радник једна недодирљива јдинка која би све то морала ало и брзо да прихвати и оставри. Људи, прочитајте текстове и не требају вам никакве бајке ни алисине фантазморгане да видите - разумете ли шта и какве све то везе са вашим послом има.
      Правилник је пун таквих несувислих покушаја допуна спрам појединаца и групација. Узми само међународни програм који је добио чак и члан о нострификацији. Да ли је теби нормално да због 1000 људи који похађају међународне програме, уводиш у систем који има 100.000 појединаца, могућност да тај усамљеник буде награђен за то што похађа тамо негде,и још да му школа поднесе ту нострификацију; а оних осталих 99.900 још ниси решио нити знаш кад ће и како им омогућити да се усавршавају као професионалци макар на доњој ивици егзистенције, а не као жицароши на најлон-пијаци: школа одабере јефтин семинар тако да одговара свима (општа питања)и тако годинама. Па ти планирај компетенције и како ако школа мора да размишља економски и бира семинаре који покривају све запослене. На страну то што можда и ја и ти имамо сертификат за нострификацију, ја кажем да то није нормално јер правилник треба да под правило подводе 100.000 људи, а не нас 10 или 1010. Сасвим је друга ствар где су критеријуми за то шта са тих међународних програма или мрежа може да буде СУ. И по којим аршинима, да не би испало да домаћи програм СУ мора да има педагошке, стручне, експертске, комуникацијске и остале поставке, а страни програм може бити и неко замлаћивање са Џоном који продаје ципеле; да наш програм доноси само једну претежну компетенцју, а страни и под две-три; наш стручни скуп доноси по дану бод, а британски по активности, па за два дана добијеш прегршт папира, притивно слову закона 1 дан= 1бод. За кога су онда правили правилник кад се од случаја до случаја разликује његова примена. Шта је онда то - има правила или нема правила? Придржавамо ли их се или се не придржавамо? Нема другог објашњења осим: или не знају шта раде па ни нема правила; или знају шта раде, само су корумпирани и кварни.

      Избриши
    2. Што се тиче твоје последње реченице, одговор заиста не знам. Али једно знам да одговорим; да, нормално ми је да се у правилнику нађе и нострификација сертификата из иностранства, па таман се то односило и на десет наставника од 100.000. А разлог је тај што напокон и једном морају да се изнађу начини да се тих десет људи препозна. Ми ни по једном основу немамо систем који препознаје добре појединце. Друга је прича начини како се то може нострификовати и који су до сада били, а верујем да ће и бити, најобичнија и најуличнија отимачина новца за ту исту нострификацију, а који узимају људи који ама ничим нису допринели да се ја усавршавам у иностранству, а благо сумњам да и знају где се конкретно иностранство налази. Тако да од тих десет један сигурно неће нострификовати ништа. :) Трећа је прича што нису решили осталих 99.990 људи, али и ту смо зборили апсолутно о истим проблемима ти и ја. И даље мислим да од стручног усавршавања нема ништа у овој нашој образовној Србији све док неко те проблеме не узме да се озбиљно позабави њима. Све ово што се транскрибује правилник на правилник то је само држање воде док је мајстора. :)

      Избриши
  2. 2.
    Ниједан систем није добар ако доносе некакв акт, па не успе да спроводе оно што је замислио, па га онда поправља и урушава уносећи у њега ставове и примере који су на нивоу инцидента, издвајају се, односи се на врло мали број случајева. То је кастински или мафијашки систем, а пре бих рекла овај други. У таквом систему нико се не труди да закон поштује, него да му нађе рупу.

    Тренутно министарство је у том смислу преседан. Сва ранија су се бар правила да се закон као поштује и инсистирала на закону, а ови су сами у закон унели рупе које цуре и само што нам нису указали прстом - е, ово вам је рупа па се туда провуците; односно неке рупе су тако обрадили да се тачно види да већина људи неће моћи кроз њих пропасти, него само алисе које буду о правилнику лепо причале и лепо се понашале у складу с његовим сомнабулностима. Просечан просветни радник, онај којег треба дизати усавршавањем, опет је у паду и срозан. Не видим се у том просеку, али потпуно разумем и честитам сваком ко не буде хтео ни пушком да се усавршава до краја радног века. Па, нека правилник тови ове за које је и направљен да се међусобно чашћавају и употпуњавају, све док једног дана не поједе самог себе.

    ОдговориИзбриши

Унесите свој коментар, предлог, питање, искуство...