Конференција Улога директора у процесу образовања

У мају сам учествовала на конференцији за директоре Улога директора у процесу образовања,  првој конференцији коју су удруженим снагама организовали регионални центри за стручно усавршавање.  Јесте да до добијања агенде нисам знала да је намењена само директорима, али нема везе. Моје излагање било је везано за омиљену ми тему – стручно усавршавање и представљало покушај да сагледам шта смо добили, а шта изгубили формализованим стручним усавршавањем, односно да сагледам ову нашу појаву перманентног и обавезног  усавршавање из светла тзв. неформалног  учења и школовања, какво је стручно усавршавање  било до ове помаме вијања бодова у тржишним условима понуде и потражње, благословљеног законима и домаћим образовним институцијама.  У том светлу посебан је акценат био на стручном усавршавању на нивоу установе, које још један вид формализације, и, нажалост,  формалности.

Конференција је имала и пратеће садржаје – сајам образовања, издавачке куће излагале су своје уџбенике и наставна средства, документацију и друге понуде у холу, а на списку предавача било је представника министарства, факултета, наставника из свих врста школа. Штампани материјал је скроман (у похвалном смислу) и користан, а након конференције на сајту Мреже нашле су се све презентације. Запослени из регионалних центара успешно су модерирали у свим сесијама. Велики посао су одрадили, није лако организовати ни дан школе у својој кући, а камоли скуп од 300 људи ван своје куће и окупљајући логистику из 12 различитих градова по Србији.

Пошто нисам директор, нити планирам, слушала сам свега неколико излагања. Конференција ми је значила као организатору стручних скупова више него као учеснику који је нешто ново сазнао. Искуства са конференције развила су ми неке старе дилеме и упитаности.  Оне немају директне везе са конференцијом, нити је иједна примедба на рачун ње, него уопште на функционисање система стручног усавршавања. То је, уосталом, била тема мог излагања, па све даље примедбе могу да се схвате као дискусија са самом собом, односно даља разрада теме шта смо добили оваквим  системом стручног усавршавања,  конференција је само подстицај за размишљања и закључивања.  Другим речима, ово је рефлексија за портфолио, а не извештај о конференцији. :)

1. Регулише или манипулише

Домаћем просветном раднику није јасно како то да 1 дан носи само 1 бод за стручне скупове, а и организатори се плаше да неће бити заинтересованих кад чују да је свеједно: седео на некој трибини сат и по, или радио осам сати по собама на некој конференцији исто ти је. Један дан је један бод, али се дан не везује ни за какав број сати, па испада да дан може да траје и два сата све са дељењем потврда, а можеш и да цркнеш радећи 8 сати. Исто ти се пише. У поверењу, има и таквих трибина од сат-сат и по, које су заправо завршни сусрети за онлајн семинаре, па кад људи већ долазе, зашто не пријавити и какву трибиницу да одмах понесу две потврде?! Те и томе сличне трибинице доказ су да систем не служи да регулише, него да изманипулише регулисано.
Конференција за директоре, у том смислу, може да послужи као добар модел како да се један дан развуче на три и да сви буду задовољни. Ово говорим без цинизма, јер заиста није у реду да трибина од сат и по и конференција од 8 сати доносе 1 бод, ако се већ мери бодовима, те да су се центри потрудили да нађу неку средњу вредност. Брат брату, да су убацили још коју паралелну радионицу и да је било мање званичника са излагањима по политичкој линији, заиста је могло стати у један дан. Али, то би био претеран замор, па су два дана потаман. Центри су се определили за три дана по моделу: први дан загревање, други дан рад, трећи дан – одјава и поздрави. Остаје ми само блага сумња да би ЗУОВ прихватио такву лагодну сатницу
када би са истом временском динамиком конференцију пријавио неко други.

2. Шверц промена 

Следећа дилема везана је за оно чувено ограничење или правило о раду у мањим групама до 30 учесника. Нема програма обуке, ни стручног скупа где је дозвољено да се ради у групама већим од 30, осим, евентуално, у пленарном делу ако је облик стручног усавршавања такав да подразумева пленарни део. Сећам се да ми годину-две дана зимски семинари за србисте нису били вредновани док нам професори са Филолошког факултета нису укапирали да пријаве те радионичице до 30 учесника. Јест да сам била и у групама од 45, 60, а и од 9; и јест да на некима нисам сазнала ништа више него што бих на пленараном предавању, али то сецкање на мање групе до 30 учесника пролази, а ако је све пленарно, ма каквог квалитета било, то не пролази. На зимске семинаре више не идем, то нису они зимски семинари од некоћ. Толико о побољшању квалитета програма стручног усавршавања. После ове конференције опет је активирано то питање – да ли заиста то правило о 30 учесника у мањим групама важи или је то само на папиру? На конференцији у Врњачкој Бањи и рад у групама имао је 100 учесника. Сасвим друга ствар је што у тим групама није било толико учесника, поготово пред крај сесије, јер Бања има и друге своје чари, не само конференцијске сале, па их директори ваљда користили. У групама се није радило ништа ни мање ни више од оног што је било у пленарном делу: излагало се, предавало.
Јако ми се свидело када је једном приликом А. Бауцал за промене у образовању рекао да их ми не чинимо, него шверцујемо. То је прави термин за све промене које не можемо спровести. Кад не можемо или нећемо, а морамо јер је тако регулисано, ми то прошверцујемо. Тако и обавезу о раду у малим групама до 30 учесника схватам као шверц, било да је у питању шверцовање бројем, било начином рада у малим групама. Јер, задовољити форму и направити групе до 30 не значи да смо промену спровели. Ако се у њима ради исто што и на пленарном делу, чему се уопште делило на мале групе?! Можда да боље слушају, ако их је мање? Или да лакше заспу и изгубе се ако их је много? 

3. Све су животиње равноправне, али неке су равноправније

 

Иако сам била излагач, добила сам уверење као да сам била учесник – званично уверење о стручним скуповима (оно зелено) о 3 бода. То ми никад нико разјаснио до краја, а није да нисам питала и то најдиректније и најкомпетентније. Да ли аутори и реализатори семинара и стручних скупова добијају потврде или не? Рекли ми једном у ЗУОВ-у, а мислим да смо питали и писменим путем и добили одговор да то не може. Организатор може да изда интерне потврде којима потврђује да је тај и тај био излагач на ту и ту тему, или имао неку другу функцију на том и том семинару/ стручном скупу, који је одржан ту и ту… Али, не може добити уверење да је био учесник. Има ту логике и зато сам ово прихватила као готову ствар, и праведну ствар: иако реализатор стручног скупа може да слуша и прати све што је једним стручним скупом планирано, обично се дешава да брине само о оном што је његова улога на стручном скупу. Било како-било, ја добих потврду коју уопште нисам очекивала. Ако неког сматрам компетентним за ову ствар, после ЗУОВ-а, то би били регионални центри, али се теорија једних и пракса других уопште не уклапа. Испада да ако питаш – ништа не може, а ако радиш без питања, све може, и ником ништа. Нисам се бунила, али сам се збунила јер не знам шта да радим са својим сарадницима на евентуалним акредитованим стручним скуповима: добијају ли и они уверење, водимо ли их на списку учесника… Ми већ годинама издајемо интерне потврде по савету ЗУОВ-а, а можда би људима из наставе значило и да добију редовно уверење као остали учесници. Тако је поводом конференције покренута моја стара упитаност. Ако је већ стручно усавршавање формализовано и законски регулисано, онда та регулатива обавезује све на минимум сличног понашања поводом тих формализација. У супротном, остали смо на Орвеловој 1984. - све су животиње равноправне, али су неке равноправније од других.

4. Нисам се бунила, али сам се збунила - компетенције

 

Можда није у директној вези са овим скупом, али у вези са статусом аутора и реализатора има још једна, мноооого већа моја збуњеност коју ми нико досада није ни покушао разрешити, а да се здрав разум сложи с тим. Наиме, ако је неко аутор семинара, јасно ми је да не може за сваки одржан семинар да пише и себи уверење да га је похађао, јер то у две године може да буде више пута исто. Јасно ми је и зашто не би писао ни један једини пут – он је био аутор, реализатор, организатор и то нема везе са учешћем у улози полазника неког семинара, другачија је одговорност, улога, утрошен број сати, све. Никако ми није јасно да тај аутор не сме себи да рачуна тај семинар чији је аутор ни у збиру обука којима стиче одређене компетенције К1, К2, К3 или К4. Ваљда се подразумева да ако има семинар чији је аутор и који спада у одређене компетенције, онда има те компетенције?!. Не, код нас се компетенције доказују папирима, а не вештинама. Тако сам аутор семинара који припада К4 компетенцијама и одржан је бар 14 пута. При планирању професионалног развоја, логично би било да сам ту комптенцију анализирала као исцрпљену, постигнуту. Али како кад се компетенције доказују папирнато, тј. уверњима, а себи не смем дати то уверење, што је сасвим у реду. Не, кажу у ЗУОВ-у то шта ја имам семинар К4 служиће ми за напредовање, а не може бити доказ К4 у личном плану професионалног развоја. И онда ја морам да тражим К4 семинар да га похађам и по стоти пут радим тест о тимским вештинама и раду у тиму са одређеном улогом, а то имам у малом прсту, као и у својој пракси. Па, то је спрдња са компетенцијама и са планирањем личног професионалног развоја јер те систем тера да планираш и развијаш бајаги, а уствари се ради само о бесомучном вијању папира. Ето до каквог апсурда доводе папири! И онда, шта да ради здраворазумски човек, кога занима истинско стручно усавршавање, а не папиролошко, него да се ућути, те и сам почне скупљати папире, трудећи се да му на те папиролошке формалности не оде много новца, труда, времена, живаца… како би му остало здраве памети и воље и времена и за истински професионални развој.
Једном речју, ћутке, прихватих то уверење, за не дај Боже, а не што ми значи 3 бода. Јер, ко ће га знати, можда уведу и компетенцију за управљање на микро-плану: учионицом, одељењем, наставним средствима, ресурсима у библиотеци… Као доказ да је поседујем, морала бих имати одговарајући папир. И, хоп - вадим папир конференције за директоре који управљају школом! Из тога би се могло закључити да и ја имам управљачке способности, ионако то никако истински не проврава. Папир за сваку прилику и сваку компетенцију!
За нас компететнтне и запослене мање-више, јер завршили смо какве-такве факултете на чијим дипломама пише нешто, па и просечна оцена, време студирања и за те податке се зна шта говоре у систему у којем смо завршавали школе. Али, погледајте средње стручне школе и данашњу децу. Они на дипломама имају и траг о компетенцијама. И, каквог апсурда, и каквог схватања компетенција - ако заврше, односно папир добију, код нас је нормално да има све компетенције на најбољем нивоу. Ма, има да нам цвета цвеће са тако и толико максимално компетентних стручњака на папиру.
И још једном истичем – нисам се бунила, али сам се збунила. Ко не би?!

Сад иде бољи део који, с једне стране, показује наличје стручног усавршавања у нас, а с друге, балканско схватање маркетинга.

Мачак у џаку

Мачак се зове ECDL. Тај мачак на конференцију стигао је у џаку који се зове Ваучер за бесплатну ЕЦДЛ онлајн обуку. Пред конференцију се увелико рекламирало како сви учесници добијају ваучер у вредности 15.000 динара стручног усавршавања. Сумњиво ми одмах било нешто, али ево тог ваучера који сам и ја добила, а скрила сам корисничко име и лозинку из безбедносних разлога. Е, томе сам се радовала – могућности да се даље учи. 

Шта су ми мотиви и шта ми је доносило радост поводом тог ваучера? Не могу рећи да сам очекивала много нових знања, будући да од 7 модула које ЈИСА из свог и не само свог, то је и међународни програм, има и Коришћење базе података Аксис коју нисам никад савладала. За остале модуле (Интернет, Виндоус 7, Ворд, презентације, Ексел) био ми је изазов да видим на ком нивоу знања сам као корисник, а као аутор онлајн семинара изазов ми је и да видим како то други раде, поготово што је ЕЦДЛ међународни програм и што су однедавно 4 модула акредитована од стране ЗУОВ-а (каталошки број 180, 181, 182, 183), а то лепо пише и на ваучеру. Додуше, не знам зашто је и то писало на ваучеру јер је, како ће се видети, то је било даљи разлог збуњивања, јер нисам знала шта је од услуга обухваћено тим ваучером: возачка дозвола или акредитовани модули од стране ЗУОВ-а, тек писало је и једно и друго. После сам схватила и зашто.   

Елем, као радознало ђаче, чим сам дошла са конференције, назвала сам ЈИСА који стоји иза тих обука, распитала се о условима, пријавила на портал. Рекли ми да слободно вежбам, па у року од два месеца да се јавим да полажем. Замислите срећу једног просветног радника којем школа откако је ово формализовано стручно усавршавање на снази може једном годишње да плати само неке иди-ми-дођи-ми семинаре за све запослене (читај – ни за кога); који је у мај ушао са умањеном платом због штрајка, па чик плати себи неки облик стручног усавршавања ; који је сваког понедељка шокиран новом обавезама у виду којекаквих папирчина због којих и да може да плати, не може да се посвети нечему што би волео да развије код себе (рецимо, штрајковали смо 6 месеци, а два месеца лагали како смо то надокнадили, пописујући силне папирчине са датумима, наставним јединицама, па још све и потписивали - легално фалсификовање стварности). Него шта, него срећа што ми се указао тај ваучер. Читаво богатство за просветара! Нисам рачунала на то да неки себе баш прецене, па на крају оно што изгледа као читаво богатство, није ни за рециклажу. Направила сам план да, чим се решим школских обавеза и одем на годишњи, почнем да вежбам, а онда у јулу, док још траје бенефиција за нас са конференције, положим. Једва дочеках годишњи и 10. јул, кренух да се усвршавам одмах сутра дан.

Али, не лези враже, па ко би нормалан помислио да ће неко да части са 15.000 динара просветног радника! 

Мутав мачак у џаку

Прво сам се уверила да је ваучер-мачак мутав, не зна да прича, бар не на српском, не разуме основна  значења речи и не користи их у очекиваном контексту. Да ли намерно или из незнања, тек ево образложења те немуштости.

1.

Ваучер  http://limun.hr/main.aspx?id=22813    или https://en.wikipedia.org/wiki/Voucher   је врста чека или документ којим се гарантује нека трансакција или услуга, најкраће речено. Не пише која је вредност тих услуга, али се говорило о 15000 динара. До те цифре се некако дошло, али никако се не може сазнати како нити на ваучеру пише. Посредним путевима се не може добити та цифра. Обуке у каталогу коштају 2000 динара по модулу, а има их 4, рецимо и да су остале три по истој цени, то је 14000. Сертификација је 70 евра плус 10 евра по модулу, па је то ваљда то. Али, тај ваучер не нуди ништа од тога. Нити је признао обуку акредитованих модула, него траже да се плати свака, нити полагање испита за сертификат јер и то се плаћа накнадно. На шта је онда то ваучер? Претпостављам на отварање корисничког имена и лозинке јер других послова око полазника немају. Можда су у тих фиктивних 15000 вредности ваучера урачунали и брисање налога након истека 31. јула као датума до када је отворено оно  што ЈИСА зове обуком.  Математика иза ваучера је још више збуњујућа кад разгрнете мало интернет или часопис InfoReview и видите да дотични имају и летњи попуст у који се тек никако не може уклопити онај фиктивни ваучер, осим ако на један ваучер могу да угурам још неког. Нема шта, баш пословно! 

2.

Кад се нешто зове European Computer Driving Licence од програма обуке очекујете много више од Мајкрософтових програма, бар ја. Та не своде се, ваљда, рачунарске вештине на Мајкрософтове програме. То је било моје прво разочарење мада је из наслова модула јасно да се ради о хегемонији једне софтвер-фирме. Но, из навике и сама користим претежно  Мајкрософтове апликације, па зато знам и да Мајкрософт има локализације и за оперативни систем и за интерфејз, као и за комплетан Офис, и то бесплатне. Стога за мутавост мачка везујем и чињеницу што за своју тобожњу обуку није користио ту локализацију коју Мајкрософт има. Рецимо да је то нека клаузула у ЕЦДЛ програму – да се све мора одвијати на енглеском, али забога, зар су и примери у вежбама где уносимо фиктивно име, реченицу или синтагму или операцију, морали бити на енглеском?! Како је то ЗУОВ дозволио ако се исто налази и у акредитованим модулима? Кога и на ком језику, и за које послове обучавају такви програми обука?!  Ево једног крајње неписменог питања са „непреводивим“ стручним терминима, због чега су, претпостављам писани пола на српском, пола на енглеском:

Program koji prikazuje dokumente na webu (?!?), naziva se:

• Internet service provider
• Uniform resource locator
• Search engine
• Web browser

 БРУКА!  Има Уницеф програм за вишеструко описмењавање, можда да га акредитујемо на чистом енглеском и да прво кроз њега прођу поједини аутори акредитованих семинара?!

Ћорав мачак у џаку

Ко год је акредитовао програм обуке, било уживо, било онлајн, зна које све услове треба неки програм да задовољи да би се звао програмом обуке. По оном што на ваучеру пише ОНЛАЈН ОБУКА, мада пише неписмено (пола на српском, пола на енглеском: онлине обука) мислила сам наивно да ме чека обука у правом смислу те речи: обезбеђени садржаји за учење, изазовни и функционални практични задаци, интерактивност, помоћ модератора/ ментора/ предавача, повратне информације, форум… Ништа од тога. Ова обука има поређане тестове по модулима. Интерактивношћу они називају могућност да виртуелно радим практичан задатак на њиховим ресурсима, вероватно нека виртуелна машина са инсталираним Мајкрософтовим апликацијама. Повратна информација је такође виртуелна – на крају теста добије се извештај колико је тачних одговора. Објашњење је приложено у ПДФ-у  уз сама питања тако да за 60 минута (последњих пет се не рачуна јер те виртуелна машина опомиње непрестано да имаш још само 5 минута и краде ти драгоцено време јер се на екрану појављује упозорење)  треба да прочиташ објашњење, решиш тестове, било да су сведени на избор тачног одговора, било да треба да практично извршиш неке радње и активираш одређене команде. Ако је то обука, питам се ко је то одобрио и по којим критеријумима у ЗУОВ-у? Јер, нама су враћали стручни скуп са примедбом да уместо речи знање треба да стоји информација; или, проверен и већ акредитован семинар који су раније акредитовали под К3 следеће године врате са образложењем да то није К3 и да је та грешка неопростива, а да је прошли пут неко погрешио.

Сад се ја питам, ако је ЕЦДЛ обука ово што су ваучером понудили, ко је то опростио ЕЦДЛ обуци следеће:

• То што нема доступних садржаја за учење него само тестове за вежбу;
• То што није прилагођено учење чак ни за напредне кориснике, а камоли за почетнике, па ако ћеш да гледаш објашњења, не можеш да вежбаш, и обрнуто;
• То што чак ниједан практичан задатак, као ни теоретско питање нема баш никакве везе не само са образовањем и могућом применом у настави, него ни са животом уопште у Србији – сва питања се односе на Џона, неке енглеске фирме за продају биљака,спортске опреме, мада има и цена позоришних представа, али све заједно нема никакве везе са наставом и образовањем, ако изузмемо једну листу продатих књига које би се могле користити, евентуално, као допунска литература за наставу енглеског језика. Да не лажем, ево неких примера из задатака за вежбу кроз тест (под условом да стигнете да одвежбате) где има голф-клубова. Ницк-ова, Тханк јоуа, обуће и свашта, али наставе нема, ни Ш од школе.

Unesite formulu u polje B17, koja izračunava srednju vrednost prodaje sportske opreme (Sports Equipment) u opsegu B6 do E6

Unesite formulu u polje B16, koja izračunava najmanju vrednost prodaje sportske obuće (Footwear) iz opsega B4 do E4.

Snimite fajl Book 4.1.xlsx pod nazivom 'Golf club'.xlsx u folderu ECDL.

Otvorite poruku od Nicka i odgovorite: Thank you Nick.

• То што се циљеви обуке по каталогу не могу постићи питањима из теста и објашњењима у којима се бар четвртина питања односи на ефемерности какве су различите опције штампања (једна сложена апликација каква је Аксис има чак 5 питања од могућих 18 и адекватно објашњење на две ПДФ странице о штампању те ове, те оне странице), а то се понавља од модула до модула; практично, половина питања се своди на штампање, искључење, укључење, активирање помоћи, промена изгледа, а суштинског рада има мало, и таман кад се зарадите, истекне време. 

Ево примера чак 6 питања о штампању о једној тако комплексној теми као што су базе података у Аксису (узгед, обратите пажњу на називе табела, форми, упита):

12.Odštampajte upit Routes

13.Odštampajte prvi zapis u tabeli Customers.    

14.Odštampajte sve zapise u okviru forme PlantsForm.  

15.Odštampajte drugu i treću stranicu forme Seeds.  5.6.2.3

16.Odštampajte jedan primerak upita Customer Details.  5.6.2.4

17.Odštampajte ceo izveštaj Herb List.   5.6.2.5 

18.Odštampajte stranice 2 i 3 u okviru izveštaja CustomersReport

Шта да причам даље. Иако сам напредан корисник, неке команде нисам успела да нађем без читања објашњења, а за то време тест се завршио и нема повратка или друге прилике. Код Аксиса о којем не знам ништа, успела сам за 60 минута само да одштампам ПДФ-објашњења и ништа више. Свака част на обуци, момци! Сваки почетник на интернету може да пронађе помоћ коју сте ви у ПДФ понудили, али сте ми одузели могућност да у 60 минута то опробам у виртуелној машини која ми је тобоже то омогућавала, јер док погледам објашњење, истекне ми тест. Да не помињем да су бар  два ПДФ-објашњења у сваком тесту била празна.

Све у свему, учење путем тестова уз које имаш објашњења  уопште није лоше. Позната је чињеница да после испита највише знамо. Стога, да ме неко погрешно не разуме, нема ништа непедагошко у учењу путем тестова уз која добијаш и објашњење и прилику да провежбаш. Али, већ после првог теста у овој тобожњој онлајн обуци, потпуно је јасно да је готово трећина питања про-форме, ваљда да мотивише учесника да иде даље сакупљајући освојене бодове за ефемерна знања каква су штампања документа на 100 начина, а остала су таква да се могу решити ако се  напамет не набубају комаде и редослед којим се акције извршавају. Е, такви тестови, не само да методички нису добри, него су супротстављени свакој, и традиционалној и модерној, методици јер не оспособљавају оног који учи да их користи смислено и функционално. Да методички промашај буде још гори, технички је ограничен број погрешних кликова, па после два погрешна клика, нема више учења путем откривања, погрешака и покушаја. То све нема везе са ИКТ и наставом и не знам чему служи. Будући да се фигуративно зове возачком дозволом, можда је за возаче, а не за наставнике и просветне раднике. Једино што је модерно у целој тој назови обуци јесте техничко решење самих тестова у оном делу где се практично могу одрадити неке команде виртуелним путем. Све остало, не да је конзервативно, него неуко и неписмено. 

Уз такву возачку дозволу, чим седнете у „ауто“ можете само погинути,  а никако возити, сналазити у новим ситуацијама, примењивати научено, реаговати по потреби што је смисао сваке стечене вештине, па и рачунарских, а поготово оних које желимо примењивати у настави.  

Остављам могућност да су исти модули у верзији која је акредитовано мало другачији, јер, колико видим, имају и један дан рада са модератором. Не знам и после не бих волела да проверавам на личном искуству учења.

Послован мачак у оделу

Испоставило се да мачак није ни слеп ни мутав, него да само ради по законима  „нове балканске пословности“ и да је овај ваучер само рекламни трик. Бајаги ваучер и услуга, заценили га, али ако хоћеш услугу до краја, плаћаш све по реду. Бајаги, обука, а уствари, онлајн тестови са објашњењима у ПДФ и видео-снимцима екрана за тачан поступак решавања питања у тексту уместо повратне информације коју обука подразумева.

Финта је у замени теза и мом потпуном неразумевању тајног језика „нове пословности“. Наиме, све време сам мислила да је то ваучер на стручно усавршавање за учеснике семинара, којима се на конференцији разбудила глад за знањем и развојем компетенција, па регионални центри који због тога и постоје, изашли у сусрет тој глади и омогућили да се и даље усавршавају. Каква лоша процена! Тај ваучер се само тако зове, а уствари је рекламни летак, и то рекламни летак за директоре који су, по замишљеном маркетиншком сценарију,  кад се после конференције врате у своје школе, требали мало да окусе тестове, а затим да зову доле наведеног задуженог за семинаре и да заједнички дилују семинар за целу школу. По погодби. То је цела пословност иза овог назови ваучера.   А ја наивно мислила да тамо у канцеларији ЈИСА не разумеју да ја имам ваучер на 15.000 памети која на мене чека, па се убила објашњавајући да сам била на конференцији, да сам одвежбала тестове, какве-такве,  и да сад хоћу да полажем испит. Не дају па не дају без плаћања, што у еврима, што у динарима, зависи какав папир хоћу: европски сертификат или домаће плаво уверење. Кад се више нисмо никако могли споразумети око тога на којих 15.000 динара је ваучер и шта је бесплатно, пребацише ме задуженом газди и тек из разговора с њим ми је кликнуло о чему се ради. Не, није ми газда разјаснио шта је ту бесплатно и у чему је ту обука, кад су у питању тестови! Не, он је само наставио оно што је на ваучеру започео: да рекламира своје акредитоване обуке, типа, договорићемо се, кад будемо правили у септембру обуку у неком граду итд. итд. Кад је кренуо да износи статистику о томе како је хиљаде људи прогласило то најбољим семинаром и све по реду са хваљењем свога коња, тек тад ми синуло да је све то један дил и реклама, а никакв ваучер. Једноставно је да не може бити једноставније, само тај бајаги ваучер треба тумачити кодом рекламе по маркетиншкој шеми, мада је и по тој шеми један елемент запостављен - да се власи не досете. Размотримо ту маркетиншку шему кад већ нисмо установили шта је на папиру ваучер. 

Теорија друштвене размене тврди да интеракција подразумева добровољну размену ресурса (добара, талената, знања) између појединаца, група или организација. Ти ресурси имају неку вредност и учесници су вољни да их размењују ако пред очима имају вероватан добитак од тога. На том принципу се заснивају друштвене мреже, карактеристике различитих односа, друштвене структуре, расподеле моћи, обрасци искључивања, преговарачке вештине. Уочљив је преовлађујући економски елемент, при чему се под економским не мисли само на новац или материјална добра. 

Концепт социјалног маркетинга полази од премисе да се исти маркетиншки принципи који се користе за продају производа потрошачима могу употребити и за промовисање друштвено корисних замисли, ставова и понашања. Ипак, друштвени маркетинг не  индоктринира, већ образује и информише потенцијалне кориснике о изборима које имају на располагању. Разлика је у томе што комерцијални маркетинг тежи добробити оног ко га изводи, а друштвени тежи добробитима циљне популације и друштва уопште. 

То је најкраће о маркетингу који, по природи ствари, очекујемо у размени интелектуалних добара и образовању. Но, јасно је да није реч о томе, да реклама не садржи ни образовање, ни тачну информацију колико то кошта, него, напротив, индоктринира, а једини циљ јој је еконмски добитак. И то све под окриљем регионалних центара за стручно усавршавање. Баш леп дил, господо! Друштвена размена: јавите се у најближи центар да ЈИСА покупи лову за мачка у џаку. 

Елем, тумачено у маркетиншком коду, онај ваучер сада изгледа сасвим другачије:

 

Апел за интересне групе

Не знам колико се директора и осталих учесника упецало на ваучер-рекламни трик. Не знам ни да ли су регионални центри свесни шта су нам понудили у вредности од тобожњих 15.000 динара ни какав је уговор склопљен међу њима. Контам да су свесни јер Сајам образовања припремила је ЈИСА, а заузврат поделише нам тобожње ваучере преко којих би се то улагање ЈИСИ у будућем раду вратило и исплатило. Али, забога, зашто преко наших леђа и умова.

Зато молим интересне групе око целе ствари са ваучер-рекламом.

1. Регионалне центре, појединачно и све заједно, молим да се сете с којим циљем и за кога су основани и да оваквим уступцима само могу да убију и оно мало воље код оно мало људи који још увек имају жељу да се стручно усавршавају; да нас не сматрају за будале које не знају шта је ваучер и шта је обука; те да своје дилове са разним важним институцијама не воде као уступак кад је у ствари питању рекламни летак и намештање посла одређеним акредитованим програмима. У супротном, нека се не зову регионални центри, него тржни центри илити пијаце за продају програма обуке. 
2. ЗУОВ молим да више не троши новац пореских обвезника око процедура за акредитацију јер ако су они тестови чији примери немају везе ни са животом у Србији, а камоли са наставом, одобрени, онда је даље срамота и подносити шта, и акредитовати. Много јефтиније и једноставније је да сви направимо виртуелне машине за возачке дозволе и пређемо у камионџије. 
3. Директоре којима је све то и било намењено и за које претпостављам да су менаџери који раде у најбољем интересу својих запослених, ученика и школе у целини, саветујем да, ако заиста желите да запослени савладају Ворд, Ексел, Пауер-поинт, учине то на интерним обукама, у оквиру стручног усавршавања у школи где ће запослени учити једни од других и вежбати те апликације на примерима аката и послова с којим се сусрећу свакодневно, а не на примерима голф-клубова. Ако ништа друго, запослени ће им рећи Хвала, директоре, а не Thank You, John. Осим тога, програм обуке по потребама запослених, легалан је и законски, а намештање посла ЈИСИ био би нелегалан чин.

Рекламни блок за крај поста

Онако узгред, Мрежу регионалних центара позивам на сталну сарадњу. За све будуће активности стављам им на располагање тестове који су један од задачића онлајн обука које сарадници и ја имамо. Напомињем да су ти тестови 30-и део садржаја обуке и да нећемо продавати мачку у џаку, него лепи рећи шта је тест, шта провежбавање, шта наставни садржаји, шта практичан рад, а шта цела обука.

Само за ту прилику решавања тестова издаћемо ваучере на које ћемо ставити своје рекламе, рекламе издавачких кућа, козметике за наставнице, турских серија за преморене просветне раднике и резултате спортских такмичења за наивне колеге. Шта, то није ваучер?! Није ваљда да није!
После ћемо од козметичких и издавачких кућа, режисера серија и спортских управних одбора тражити проценат што смо их рекламирали. Па, зар није то пословно мудро? А све то користиће професионалном развоју просветног радника. Није него.

Пси лају, каравани пролазе

Потпуно ми је јасно да због овог текста може да ме тужи и сам европски ЕЦДЛ,а не само домаћа ЈИСА. Уосталом, изнела сам примере из строго и тајно чуваних тестова до којих можеш само преко корисничког имена и лозинке који су коштали 15.000 динара. 

Јасно ми је и да ће због ове моје нелојалности (шта ћеш, не дам се купити) регионални центри, са етиком и пословношћу тржних центара, с пуним правом пословне твртке, размислити да ли да ме следећи пут приме и као слушаоца, а камоли као излагача. 

Да сам параноидна, могла бих и да очекујем да ће ЗУОВ да ми тражи длаку у јајету ако се дрзнем да акредитујем какав скуп или програм по свим прописима, а балвани у оку ће им у случају камионџија опет промаћи. 

И- шта ја ту могу, него да лајем, а каравани да и даље пролазе.
Немам ништа против, слободан сам и независан човек и прихватам законитост друштвено прихватљивог понашања - смањене будуће изгледе за садашње изгреде.
Само, у том случају има да тражим да ми исплате 15.000 динара од фиктивног ваучера који нисам искористила у регионалним центрима. Зар није у томе и била финта и правила игре!?