Мерцедес међу семинарима

О аутору

Зорана Миливојевића ретко ко не зна. То је онај човек којег није блам да отворено и јавно где год стигне заступа здраворазумске идеје васпитања, које је природно, по којем су деца дечије памети, а не божанства; а родитељи су, како сама реч, каже, родили ту децу, нису деца родила њих. Неко то гледа другачије, па би рекао да је то онај човек који заступа „ригидне“ ставове у васпитању, али од првог слушања и гледања, чак иако не разумемо о чему прича, не можемо се отети утиску да се та „ригидност“ која му се приписује у струци никако не слаже са комплетним утиском да је реч о благом, разумном, промишљеном и логичном човеку. У ТВ-емисијама обично га споје са колегиницама из НВО у зрелим годинама, или са колегама у младим годинама који су се једва некако докопали посла у НВО и, очекивано, морају да заступају идеје за које их те организације плаћају. Природно! Њиховим идејама Миливојевић супротставља не само баштињене представе о васпитању, искуство векова, него и сопствено искуство и праксу, па и сопствени модел васпитања који је у пракси успео да изгради и кроз искуство му да легитимитет. И док он остане миран, разложан, благ без обзира на жестину опонената, дотле се његови саговорници обично брзо разгоропаде, окоме се тако агресивно, да нам остаје само да молимо Бога да са децом бар имају више такта, а за Миливојевића смо потпуно сигурни да неће прибећи гневу, бар не вербалном. Хоћу рећи, човек није само оно што прича, него и оно што ради, а често и оно чиме зрачи. Зато Миливојевићу верујемо – прича, делује и зрачи једно.

То што се његови ставови и теорије не уклапају у мејн-стрим ни ич не сметају његовој каријери. Човек има своју „психополис корпорацију“ : развијену издавачку делатност како преводне популарне, тако и озбиљне научне психологије, а неке његове књиге се котирају као одлични уџбеници (Емоције); дугогодишње тренинге трансакционе анализе, школе за родитеље и друге обуке; развијену приватну праксу, кажу успешну.

О семинару

У свему томе нашао се и акредитовани програм обуке Мерцедес модел васпитања у школској 2012-14. години (каталошки број 57). Иначе, ти психолошки семинари, какве има и Тим Психокод, добри су за колектив јер, ем се упознамо кроз радионице и дискусије, ем смислено и виђено причамо о професији, ем се преиспитујемо. За етос су сјајни, а и за лично оснаживање.

Могу рећи да се не сећам кад сам присуствовала смисленијем семинару. Није ми донео бог-зна-каква знања, а поготово готова решења за наставу или васпитање, али има једну велику предност. Донео ми је заиста велико и растерећујуће откриће – нисам луда што мислим да смо у школи и свуда погубили све оријентире и компасе. Изгледа да сам у праву што свуда причам да није нормално да школа има 2 трећине одличних и трећину вуковаца; да није нормално да немамо више поправне испите; да није нормално што су оцене владања исте као и пре 15 година, а владање 10 пута горе, број изостанака и по 20 пута већи него пре 15 година… Често у некој струци не видимо дрво од шуме, па је и овде био потребан неко трећи да нам покаже шта смо то, у ствари, урадили. И то на лингвистичком, педагошком и сваком другом плану. Урадили смо следеће: 

ДОБАР = ОДЛИЧАН

Приближили смо и изједначили добар и одличан и самим тим, с једне стране, добили све саме генијалце и одликаше, а с друге, када тако значајно помериш границе ка одличном, лако се помере и они који су изузетно лоши ка добром, односно ка оном што је некада било добро. Мрецедес модел васпитања добио је назив јер почива на три општепозната постулата веома важна у васпитању и због те тријаде личи нам знак мерцедеса. Пренесено и сасвим лично, могла бих да кажем да оно што је мерцедес међу аутима, то је овај модел међу осталим моделима, па и семинар међу осталим семинарима.

Та три постулата су:

1. Захтеви, постављање циљева - утичу на понашање и вредности, дужности и радне навике, морају бити оптимални, јасни и директни (не на нивоу очекивања или молби)
2. Похваљивање и награђивање – похвала је симболичка, награда конкретна; похвале су важне за развој слике о себи, мада деца више воле награде; похваљује се поступак или особа; похвале морају бити реалистичне и недвосмислене; код награда је важно да дете добије што жели (предмет, активност)
3. Критиковање и кажњавање – критика је симболична, казна конкретна, казна је важнија за развој детета, иако деца лакше подносе критику; критика није исто што и негативна повратна информација о понашању; критикује се увек понашање, а не особа и увек треба да садржи захтев за променом понашања; казна је заснована на моћи и присили, изазива непријатност; три врсте казни: 1. физичка што не треба поистовећивати са физичким злостављањем, 2. фрустрација жеље, тј. одузимање угодности, 3. користан непријатан задатак.

Ескалација има пет степеника:

Знак мерцедеса који круг дели на три једнака дела у моделу васпитања који семинар нуди, постаје графикон уз помоћ којег проверавамо, постављамо, контролишемо добро постављен однос између захтева, похвала и критика у васпитном процесу. Сваки од та три елемента може да буде на три нивоа како показује графикон:

Најконкретнија помоћ и сазнање наставнику, једнако као родитељу, састоји се у чињеници да смо добили буквално графички модел за сваки од типова васпитања, односно резултате тог васпитања, тј. какво дете добијамо у односу на сразмеру захтева, похвала и критика. Користећи презентацију са семинара, износим их и укратко и произвољно сажимам сазнања са семинара.

Пресоцијализовано дете 

Код овог типа захтеви су велики, критике и казне оптималне у односу на захтеве, али су похвале и награде несразмерно мале, па дете нема довољно самопоуздања. Но, зато има развијену самокритичност. Оваква деца су касније, изузетно продуктивни радници, али њихови потенцијали нису увек потпуно искоришћени јер немају самопоуздање, те своје потенцијале сами нису откривали. Због тога су често незадовољни, понекад фрустрирани или неуротични, компулсивни... Највећи проблем код њих је што, свесно или несвесно, своју децу касније углавном васпитају потпуно супротно – размазе их или презаштите. Читаве генерације су биле овако васпитане и то је васпитање карактеристично за Европу у деценијама после рата. На семинару сам била са колегама из гимназије. Прво што сам урадила кад смо графички одређивали модел васпитања по којем су нас наши родитељи васпитали, јесте да погледам шта је нацртао мој брат, такође полазник семинара. Идентично. Ето ти, а ја мислила да су њега размазили. J Ситуација је била још интересантнија кад смо установила да је код већине наставника генерације 60-их и 70-их година „радио“ исти тип васпитања. Још је било интересантније погледати како се ти наставници односе према својој деце. Готово па законитост.

Социјализовано дете

Ово је најбољи тип васпитања јер су и захтеви, и похвале и критике оптималне и сразмерне. У школи то су најзахвалнија деца за рад, као и за цело друштво, касније кад порасту.

Размажено дете

Размажено дете добијамо кад пред њега постављамо врло мало захтева, ретко или никада га не критикујемо и н кажњавамо, а често и нереално га хвалимо и награђујемо. 

Родитељи најтеже препознају баш овај тип васпитања јер они имају очекивања од детета и то сматрају захтевима, али их не постављају пред дете као захтев и циљ. Такође, такви родитељи су свесни да дете не постиже очекиване циљеве, али су њихове критике немоћне, а казне се своде на емоционални изнуђивање. Зато из позиције родитеља графикон изгледа овако: 

Презаштићено дете

Презаштићена деца су она, знамо сви, уместо којих родитељи све раде. Самим тим што су пред ту децу постављени изузетно ниси захтеви, родитељи немају ни очекивања од њих (све ће то мама, нека је он жив и здрав), па немају посебне потребе ни да их хвале ни да их критикују. Деца васпитана по оваквом моделу онеспособљена су за живот и обично их цео живот неко вуче, сами не успевају много.
Разликовање размаженог од презаштићеног детета изузетно ми је помогло. Између осталог, схватила сам да, као што смо заменили тезе и добро прогласили одличним, тако смо исто заменили тезе и размажену децу почели звати презаштићеном. 

Занемарено дете

Занемарено дете би било оно којим се не баве много. Пред њега нити постављају јасне циљеве и захтеве, нити од њега много очекују, не хвале га, али га повремено и без логичне везе са захтевима критикују и кажњавају. Зато је оно потпуно несамопоуздано, не зна како да се влада, шта се од њега очекује. Несигурно је јер никад не зна кад ће због нечега добити критику или казну, које су оптималне, нису ригидне, али нису добро образложене, немају покриће у претходно изнесеним захтевима. 

Малтретирано дете

Уколико се пред дете не постављају јасни захтеви, врло ретко се похваљује и награђује, а често и претерано критикује и кажњава, говоримо о малтретираном детету. То малтретирање не поистовећује се са физичким злостављањем, јер оно може бити и душевно малтретирање, рецимо, ако се детету често говоре погрдне речи и поређења, дете ће почети да верује и буде управо то што му се говори. Такав модел од деце прави засигурно неуротичне појединце, а понекад и психотичне. Нема правила, али су врло често ова деца и касније насилна према другима као и према себи. 

Свако од ових типова има и симбол (троструке беле стрелице у горњем левом углу слике). Већ поређењем симбола примећујемо да су врло слични типови размаженог и малтерираног детета: код оба су захтеви минимални, само је код једног у питању претерано и нереално хваљење и награђивање (ни за шта), а код другог кажњавање и критиковање (такође ни за шта).
У школи управо са таквом децом имамо највише проблема, а не са презаштићеном. Погрешно је генерализовати ствари па сматрати да су размажена деца свилена и осетљива, а малтретирана да су груба и неосетљива. Често се дешава да су у насилности они једнаки, само што ће родитељи једног и другог другачије прихватити евентуално решавање проблема код насиља размаженог детета и малтретираног (малтретирано ће бити кажњено, размажено ће бити правдано).
Због тога се током дводневног семинара највише радило управо на техникама и моделима васпитања размажене деце, па и малтретиране или занемарене. Код наставника који су родитељи, највише је отпора изазвало препорука да се буде одмерено у похвалама, почев од епитета које дају деци од малих ногу, типа „принцеза, лепотица, анђео“ јер то сматрају потпуно безазленим. Водитељке семинара тврдиле су да је то једнако погрешно као и „частити“ стално дете са „мајмуне, стоко, будало“ поготово на најранијем узрасту.
Кад се стигло до казни и критика, ту смо већ открили да је то читава војна стратегија, која, да би била ефикасна, мора да буде добро промишљена: да критика буде изречена као негативни фидбек, како би знао за шта се кажњава, али и казна спроведена; да критика не буде речена у гневу и казна у бесу, него сталожено, реално; да тежина казне буде у складу са неиспуњеним захтевима, а не симболична или прејака у односу на непоштовање или неиспуњавање циља; да се казна доследно спроводи, а не само да се прети; да се преконтролише да ли је обављено оно што се казном изрекло; да казна рачуна са приоритетима детета и развојним периодом и не буде ригидна (на пример, фатално је кажњавати адолосцента и пубертетлију изолацијом од друштва јер је то њима јако важно); да од казне деца и сама касније виде неку корист… Кажем вам, читава филозофија, али врло, врло логична. Ту смо већ занемели. Ко би на све то мислио?!

Примена у ОВ-раду

Уговори

Сам семинар има препоруке како се владати у одељењу по мерцедес-моделу. Прво и основно је јасно постављање правила и захтева чим се са новим одељењем упознамо, правила која се могу мењати током година, проширивати, али је важно да се доследно спроводе. Та правила треба да има сваки наставник.
Донесена правила садрже образложење зашто су потребан и какве добробити имају за он који их поштују (награда), али и какве су последице ако се не поштују (казне).
Као мала друштвена игра препоручује се потписивање уговора. Пример уговора са одељењем и и уговора о понашању смо добили, мада мислим да их можемо сами направити боље.
Пример уговора

Договори

На семинару нисмо дотицали питање договора који је степеница више од уговора. Вероватно има разлога за то – наше школе су устројене тако, почев од задатих програма и планова, правилника о понашању и другог, да аутономију онемогућавају. Уз то иде и то што се на одговорности за сопствено учење, напредовање и понашање баш ништа не ради и све се везује за оцену. Међутим, из неких других теорија упозната сам и са договором о учењу или понашању где је аутономија детета већа.

Договори би се доносили заједно са одељењем, са појединцима, где би они могли да имају извесну слободу о начинима учења или понашања под условом да циљеви и захтеви који су постављени буду постигнути.

Највеће откриће

Највеће откриће, готово шокантно, за мене је била чињеница да је мерцедес модел васпитања група стручњака (са З. Милојевићем) првобитно сачинила за рад у поправним домовима. Тај модел је показао велики успех у Словенији. Временом, како су се и у редовним школама појавили облици понашања блиски оним у поправним домовима, модел је прилагођен и за „нормалне“. То се све дешавало од 90-их година према нашим данима.
Колико ме је то шокирало, толико ме је умирило. Наиме, већ деценију ако не и више, у школи се повремено осећам баш тако – као у поправним дому. У њему, додуше, нисам никад била, али сам стотину пута гледала филм „Специјално васпитање“. Aтмосфера је на први поглед врло слична у школи данас, а није увек било тако. Ево само неких примера промене мог понашања у односу на раније: никада без преке потребе не излазим на великом одмору да ме не би срушили на степеницама подивљали ученици; у смени са старијим ђацима више пута излазим да прекинем шкрипу и лупу у ходнику где затичем по неколико дечака који се туку и млаве, али то називају „шалом“; иза сваког одмора остаје црн зид и корпа смећа по ходнику; затварам прозоре, без обзира на годишње доба, кад имају физичко да не слушам псовке и увреде које једни другима упућују; никада не улазим и не излазим из школе када и деца јер у млађој смени не можеш проћи од родитеља који закрче и школу и све око школе својим аутомобилима, а са великима не можеш проћи од њих, а врло често прети опасност да те повреде у комешању, намерном гуркању толико да се врата извале; када се повремено држе часови у библиотеци или морам да се уплићем да се умире јер ја за то време радим, или, да се не бих завадила с наставницима, морам да изађем, пошто се од буке не може ништа радити у таквим условима. Треба ли да кажем и то да већ годинама, пре школе и након повратка из школе не укључујем чак ни машину за веш, а камоли ТВ или музику – да ми се мозак и чула само мало опораве и одморе од несносне буке. Да не говорим да ми је септембар омражени месец, а некад сам му се радовала. Период прилагођавања на буку, крике, неартикулисане покрете и звуке траје по две седмице и прате га нервоза, главобоља, анксиозност. А деца - дођу одморна, орна и све бучнија и бучнија.
Када би ми неко тражио да дефинишем атмосферу у школи са пар речи, рекла бих: бука, бес, стрес и немоћ. Зар то није поправни дом?
Када бисмо хтели, а не само могли, верујем да би се ситуација могла донекле поправити.

Најснажнији подстицај – има ли смисла казна

Једнако важно откриће или оснажење и мој најснажнији утисак јесте да нико не иде у затвор ако и даље користи казне, само треба да их прецизира, одмери и доследно спроводи. Казна не значи малтретирање.Хм...

С тим у вези - искуство!

Сви знамо, читаве генерације памте, да из библиотеке било које врсте добијамо повремено опомене и казне за невраћене позајмљене књиге. Нисам ја то измислила. То је затечен и наслеђен начин функционисања, а смисао те казне није ништа мање значајан од казни у саобраћају, рецимо. Да човек има ниво свести за који казне не постоје, не би нам требали ни закони, ни санкције ни ништа што регулише односе, права и дужности у заједници.
Када сам почела да радим почетком 2000-их у библиотеци могла сам слободно да се обраћам и пишем казне и пензионерима који су у њу поодавно отишли, а заборавили да врате књиге. Реч казну су схватали као врсту подсетника и доносили књигу, обично доносећи на поклон и своју стручну литературу која им више није потребна. У исто то време, спроводили смо акције поклањања књига што за нашу библиотеку, што за неке по Српској и Космету. Пролетос је била градска акција прикупљања књига за једну градску библиотеку на Космету. Нико у школи није донео ни једну једину књигу. Шта нам се десило, не знам.
Елем, казна је била нормална последица за књиге задржане преко рока, и у нашој библиотеци се састојала у том да се поклони књига, било каква. Чисто као васпитна мера, јер ту се доноси свакакав отпад, мало има употребљиве вредности. Ко не донесе, губи право на позајмљивање књига, и може да их користи само у библиотеци. Све је то регулисано и правилником. Ако такву казну анализирам по препорукама семинара, не да је била ефикасна, него има и подстицајни део. Наиме, ко донесе књигу као казну, постаје донатор јер сам правила специјалан цветни печат па је на свакој тако поклоњеној (присилом - казном) писало да је то поклон од ђака, поименице, а не казна. Наравно, казни је претходило истицање циљева и захтева када ученици долазе организовано у библиотеку и упознају се са смислом постојања заједничке имовине у њој, начину коришћења и све по реду. Све по мерцедесу! По мерцедес-моделу могла бих рећи и да ученици имају истакнуте захтеве и неку врсту уговора о понашању јер уместо чланске карте (аутоматизован је рад) добијају радно време и кућни ред са недвосмисленим правилима. Ама, то ништа не вреди!
Мало по мало, реч казна су почели да схватају као увреду, а с тим и своју обавезу да враћају књиге и чувају школску имовину. И наставници, а камоли ученици, а и родитељи. Врхунац је био кад је наставница која је давно позајмила уџбенике и нит их продужава, нити враћа, што наставници треба да учине само једном годишње, изјавила: Што си ми их дала, кад морам да их враћам. И била спремна да их откупи, па је одустала кад јој је књиговођа објаснио процедуру око школске имовине. Жива истина! Друга је, пак, изгледа схватила грађу као моју, а не школску имовину, па се жалила директору како ја могу да добијем часописе које хоћу, а она у кабинет не може. А ја преко наставника делим казне и опомене ученицима. Шта онда да очекујем од ученика? Раније сам, док сви још нисмо били оптерећени састанцима, бирократијом, налазила простора да повремено обавештавам колеге о функцијама библиотеке, а сад нико није расположен да поред свега чиме их у школи убијају, слушају још и о библиотеци. Уосталом, не могу да верујем да академски образован појединац не зна за шта служи библиотека и како функционише и да треба да објашњавам и одраслима да су у библиотеци чува и периодика и уџбеници, те да то није моја својина, него школска; као и то да се туђа и заједничка својина чувају и враћају. Пре ће бити да се ту ради о неспремности да одвоје лично гледиште од професионалног.
Било како било, због свеопште осетљивости на казне и опомене, а мало и због тога што радим само 6 сати (са све чешћим честим састанцима, и свим оним пословима који изискују да ниси везан за место позјамљивања, па се жале и правдају да никад нисам ту) писање казни и опомена проредила сам на тромесечја, па на полугодишта и крај године. Не вреди ми ни то - или наставници не проследе, или ученике баш брига. У последње време почеше долазити и родитељи да се прегањају је ли дете узело то што је узело и зашто је добило казну. Углавном, нађемо решење, расходоваћемо, уопште није проблем, али зашто не би и поклонио књигу својој и нашој библиотеци. Немају они против тога ништа, обично и донесу, видим да им смета баш оно „казна“.
Веровали или не, реч казна толико је постала неомиљена и непопуларна, да сам на једном семинару за библиотекаре чула препоруку да никако не бисмо смели да за изгубљене, поцепане, невраћене књиге пишемо нешто што се зове казна и опомена. Демотивишу се јадна деца. Е, па, стварно, најбоље да му краснописом испишем Вукову диплому што је изгубио књигу! Тад ће се сигурно мотивисати, наћи је и вратити. Или да гатам и тестирам да ли је то дете на кога мотивационо утиче казна или похвала, па у складу с тим да делујем и надокнађујем ионако мали и сваке године све мањи фонд услед свеопште неодговорности према заједничкој имовини. Мени то личи на тенденцију да се замене тезе као што смо учинили са добрим и одличним. И да направимо неки еуфимизам како казна не би била казна, него, ако је икако могуће, мала похвалница. Ко шиша књигу, важно да је он жив и здрав!
Ако је ствар у самој речи, могу ја да напишем и „подсетник“ уместо опомене, а уместо казне „обавезно враћање са поклон-књигом“ или „обавезна надокнада“. Могла бих и да у некој радионици са ученицима нађем заједничко решење за реч, да је они сами искују како би била прихватљива и "неувредљива" или мање иритирајућа, или да направе нови остварив правилник у смислу рокова и слично. Али, није у томе проблем. Питање је да ли ће то, како год да се зове и кад год да се пише, довести до промене понашања, чему казне и критике служе.
Верујем у казну и њену васпитну моћ, али наравно да не бих волела да изазове оно што је изазвала код малог Андрића у приповеци Књига, ма колико да је реч о уметничком поступку преуваличавања. Понекад и сама поклекнем пред шармом или обећањима, па ученицима који већ имају казну и забрану изношења књига док не надокнаде, дам књигу која им је хитна и тако нарушим принцип доследности код казне и у васпитању уопште.
Него, све то нема ефекта! И све чешће разумем апатију многих просветара који допуштају да вода носи све и који су потпуно одустали од своје васпитне улоге. Можда бих и ја пустила и одустала, него остаће библиотека без књига за пар година.

Зато, библиотекаре, наставнике и све случајне посетиоце и читаоце овог поста молим да кажу своје решење и предлог у вези са казнама у библиотеци, било да је по мерцедес-моделу васпитања, било да није.