понедељак, 3. август 2015.

Јавне навабке и тајни пороци

Навабка није грешка у куцању

Реч из наслова кованица је од навабити.
Сутра истиче рок за конкурс о јавним набавкама ЗУОВ путем којих траже сараднике за све и свашта. Наравно, нисам била луда да потрошим 5 дана за вијање папира што у време годишњих одмора можда траје и дуже; и пар хиљада за таксе на сваки тај папир. Понекад ми се чини да су јавне набавке и смишљене само зато да се напуне буџети као и све у овој држави, од казни у саобраћају којима је иначе циљ да се смање ризици, али само код нас,  србија-специјалис, оне служе за пуњење буџета – тачно знате кад ће полицајци вијати и бициклисте по једносмерним улицама, и кад и иза ког ће се дрвета сакрити да ти измере 3 км прекорачења. Елем, ко хоће да се плате и пензије поделе, могао је да учествује на ЗУОВ-љевим јавним набавкама и својим таксама на којекакве папирчине допринесе пуњењу буџета овог лета, с надом даће, ако прође, и сам допунити свој лични буџет. О томе се само и ради. О буџету, не о квалитету.
Дакле, нисам била луда да то вијам по овим врућинама, али сам довољно луда да изнесем прошлогодишње искуство кад сам и сама учествовала у допуњавању буџета. Како је то прошле године изгледало? Каква су моја искуства са тим јавним набавкама и тајним пороцима? 

Јавно је, ако ме нађеш


Јавне набавке, сама реч казује, требало би да буду што јавније, а то се данас постиже једноставно: туриш конкурс на ударну страницу сајта, у новине, РТС 1 … Упс, ово последње је све заузето другим пороцима. Прошле године на ЗУОВ-у, тврде неки, није било шансе да се виде јавне набавке, јер су их затурили у подстраницу подстраничине подстранице… Неки се куну да је и тој подстраници подстраничине подстранице… место свакодневно мењано и по више пута. То може значити само следеће. Наиме, или је администратор сајта добио налог да ујутру, кад дође на посао, конкурс постави на једну страницу, кад крене кући на другу, а пред спавање на трећу; или је то чинио самовољно из чисте пакости и ирационалне мржње спрам свега јавног. И тако сваки дан. Лично ми је то комично, тек, ја нисам добила линк, него уредно приложена два ПДФ-а у имејл-поруци.
А то би даље значило следеће. Ако се неко трудио да јавно буде што мање јавно, морали су прорадити тајни канали и ето ти несретлука, јавило се хиљаде људи, а не само они на које се рачунало док није све постало јавно. Шта год да се десило, а нисам проверавала, први тајни порок је очигледан: било да је админситраторово рационално обављење дужности утајивања јавне странице или његови лични ирационални разлози, било да је свест оног коју је утриповао такву ситуацију и куне се да је било тако, овде постоји велики страх од јавног.Зашто, зна се, али се не прича о томе.


Тајни порок


Рачунам, кад је дошла до мене имејлом, мора да је месецима висила по друштвеним мрежама, нисам имала никакву потребу да је шаљем даље. Осим тога, прилог је садржао читаву скрипту од 100 страна како да се прибави документацију за јавну набавку – па коме је до тога?! Испоставило се, међутим, да је много људи из мог окружења заинтересовано да помогне ЗУОВ-у, али нису знали за тај изненадни наступ јавности јер се то дотада обављало тајно или се уопште није обављало, ко ће то знати. Зато сам се осећала кривом што то не проследих даље и на сва звона, јавно, али ко би могао претпоставити да просветни радници који мрзе папирологију имају времена, воље и живаца да читају читаву скрипту упутства на 100 страна како се прибавља папирологија и да равно недељу дана вијају те папире од немила до недрага кад свако зна како немамо времена ни да се умијемо. Испоставило се и да нисам ја једина која сам знала и из чисте заблуде нисам ником проследила. Било је и оних из мени најближег окружења који су одлично знали, али су проследили само једном, строго поверљиво, са напоменом великим словима да не шире даље, па поименице коме ни случајно да не шаљу. Ваљда конкуренцији. Кажу да је конкуренција здрава, али кад је права. Овде то није тако ни права, ни здрава. Шта да кажем, и даље не верујем да је тај и тај рекао том и том: Ево ти ово, али немој слати Јурићки и …. тим и тим. Е, баш нам је напакостио, па се нашао на свим листама.


Ко зивка уреднике и референтне наручиоце?


Случајност је хтела да сам невезано за те јавне набавке била у ситуацији да прикупљам документацију која ће можда требати за неки други конкурс (напомињем да сам се и на тај посао одазвала искључиво зато што сам се осећала компетентно и пуна жеље да ширим знање даље), а можда и неће, зависи како се протумачи закон. Упустих се у то вијање папирчина од недељу дана, сваки дан по неколико сати, злу не требало. Кад сам већ прикупила папире и намучила се око тога, аплицирам и за партију која ме је једино занимала и за коју сам се осећала стопостотно компетентна - Стандарди за рад стручних сарадника; и, онако приде, у партију у којој немам сукоб интереса јер никад не учествујем у том конкурсу – Сазнали на семинару, применили у пракси. Упустих се и стопут покајах! Мислила сам да је најтеже изнети се са бирократама на локалу и прикупити папире јеси л жив, здрав и крив, мада то све нема везе, то је важно само да те мало извозају не би ли у општински буџет канула и која непланирана парица као што је ова од изненадних ситних амбиција какве су јавне набавке – такса по таксица, цирка две-три хиљаде динара; не рачунам фотокопирање и оверавање јер ту на нашем локалу имамо ђаке запослене у општини, па се сажале на нас. 
Одахнем, мислим остало само да из прилично детаљне радне биографије коју имам, пребацим податке у задате обрасце. Јест, врага! Својим очима нисам могла да верујем какви су захтеви за те обрасце, који, претпостављам треба да гарантују компетентност за обављање посла. Број телефона уредника часописа или рецензента у којем си објавио чланак, књигу!!! Откуд неком право да тражи лични телефон некога као гаранцију, и откуд мени право да дајем нечији телефон, осим ако се унапред не очекује да мора да сам била у врло блиским односима, је л, јер како би другачије тај чланак или та књига и угледала светло дана. А је л' може да оставим број телефона кафића у којем уредник пије кафу, па га тамо зовите и проверите? Часописи и књиге се данас обрађује аутоматски и један клик у узајамном каталогу даје потврду да ли тај часопис постоји регуларно заведен у НБС, ко му је уредник, од кад до кад, ког је нивоа часопис, адреса редакције, које бројеве има, ко су аутори чланака у ком часопису… Још лакше и брже, у било који претраживач за књиге унесе се ИСБН или ИССН и појаве се подаци, јединствени за сваку књигу у свету, сваки часопис у целом свету, али изгледа да нама неко треба да каже да постоји станадард још с почетка прошлог века по коме се на основу оних пар бројки и слова и знакова у књигама и часописима може тачно рашчитати и локација, и језик, и писмо, и област, и жанр… Ма, само што није укратко препричано. Кад мало боље размислим, ко зна, можда су број телефона уредника и тражили зато да им укратко преприча о чему се у чланку или књизи говори. Но, хајде да разумем да постоји оправдан страх да и у НБС раде бирократи који ко зна шта унесу у каталог и, још чешће, ко зна кад то унесу, па се подаци о објављеном чланку или књизи у новије време можда не укажу ни у узајамном каталогу ни у специјализованим претраживачима. Но, никако не разумем чему тај телефон уредника ако га нико неће звати. А и да га зове, чему кад је чланак или књига ионако од минорног значаја за цео конкурс. По конкурсу, највећа предност јесте то ако си раније радио исти или сличан посао, било да си набављен јавним или тајним каналима. Е, ту се добијало највише бодова који се у овом конкурсу, из потпуно необјашњивих разлога, зову пондери. И за то није требало остављати бројеве свог „уредника“. Онај ко те „уредио“ у раније комисије или тела док све још није подлегало јавним набавкама, ваљда се сам препозна унутар куће, па то потврди на лицу места. Ако узмемо да сваке године проциркулишу хиљаде имена по тим комисијама, са сваким се склопи уговор, баш се питам ко их све запамти кад се том податку верује на реч, а чланак који се може проверити кликом, уколико се захтевају прави подаци, потребује проверу код уредника лично, телефоном. 
Чисто ради паритета и транспарентности, зар није требало захтевати и број решења или уговора по којима је тај неко намештен за рад у комисијама? А најбоља равнотежа би, наравно, била, да исто тако у апликацији оставе и име и број телефона онога ко их је „уредио“ у претходне комисије. С обзиром на то да та чињеница о учешћу у претходним комисијама носи највише бодова, сасвим је оправдано захтевати да наведу и здравствено и брачно стање, адресу, да ли је уплатио порез, колику је таксу добио, и све тако до броја ципела. Мислим, кад се за критеријум који носи пар бодова тражи телефон уредника часописа, било би сасвим поштено и фер, све онако таранспарентно, да се за десетине бодова дугогодишњег учешћа у истим, сличним и различитим комисијама детаљно и јавно изнесу подаци о тутору који је то све средио. 
Ово бодовање је постало јасно тек кад се добио записник у којем постоје одређени број људи на врху топ-листе. Увек иду прво они, па једно 50 места празно, па остали. Да не причам да су такви били на врху готово свих партија. Не могу да се не запитам како су стигли да раде у свим тим комисијама, објављују радове, раде своје редовне послове, и још приде попуне и прикупе компликовану документацију. 
Друго питање, за мене још интересантније - ко је звао све уреднике часописа и да ли је због тога линија стално била заузета
Посебно ме, онако успут, занима ко је ишчитавао рукописе хиљаде просветара, будући да су се обрасци попуњавали ручно, ако се не снађеш да у ПДФ-образац који је задат додаш текст-боксове. Ова су питања, наравно, реторска, само наглашавају фарсу јавних набавки. Но, идемо даље, па ћемо видети озбиљност проблема.


Ко кога уређује и за кога сређује


Да су транспарентно тражили одговорног појединца који стоји иза тебе и твог рада на претходним сличним пословима, као што су то тражили за уредника часописа, ја бих имала шта да кажем и на кога да упутим, ако треба и поименице, број телефона и омиљену боју. Јер, што да се лажемо, све је то ишло по принципу да те неко зна и цени, или су му нешто у роду, задужио си га нечим и слично, што је код нас све у истој категорији. А ево и мог досадашњег искуства.

  1. За учешће у једном радном телу две врхунске институције у образовању стоји данас једна од неколико врховних личности тих институција. Тад није била ту где јесте, имала је само намеру. Она ме је замолила да конкуришем заједно са још једном личношћу на конкурс који је већ истекао, а конкуришемо про форме јер се зна да смо само покриће за то што она већ ради у том телу, те ће она свакако бити изабрана на том конкурсу. А ето ми ћемо да се осладимо да нам се нађе име на важном документу. Хтела сам да допринесем, није да нисам, али нисам била довољно компетентна, и то увек признам, нико од нас није, па је то све урадио неко други, преко гране. 
  2. За другу радну групу за које сам се такође осећала недовољно компетентном, али се испоставило да сам прилично компетентна у односу на остале чланове тела, само сам добила решење уз препоруку истог тутора. Скенирано, непечатирано, без званичног позива… И исто тако, кад ми је неко већ туторисао и има поверења у мене, била сам спремна да радим, хтела да радим и радуцкала док све није пало у воду јер они који су закон донели после гледају како да га не спроводе, а не како да га спроведу и уреде даље правилницима. Тачка. 
  3. Једна комисија престижног конкурса за наставнике припала ми је по „дифолту“, неписана пракса. На њој сам се уверила како се награде намештају. Првонаграђени није био ни у првих 10, али је нешто мало пре централне комисије избио у првих 10, а на самој комисији мало се лобирало у ходнику, очијукало за столом, мало дискутовало, па се приступило опробаном моделу поновљеног гласања, бодове збрајао онај ко је очијукао и рад изби на прво место. А није био ни у првих 10. Уопште није ствар у томе да ли је рад заслужио, јер јесте. Ствар је у томе да ниједан појединац није заслужио да му прљају дигнитет и част монтирањем и лажирањем процедуралних резултата, и да ниједан систем није легалан, ако плати рад комисија на три нивоа, а затим то што су те комисије одлучиле и биле плаћене за то, самовољом неких других појединаца анулирају и наместе нешто сасвим друго и десето. А желели су, с правом, да тај рад иде даље и представља нас у иностранству, што је и заслужио. Но, ако је тако, ако квалитет не може избити на прво место, онда се мењају процедуре, а не избегавају се одлуке у тим процедурама. Или, још једноставније, уради се оно што се поводом истог конкурса урадило наредне године: по личним везама и произвољно пошаље у свет онај кога бабо хоће, а није награђен, а ове што остају и јесу први на домаћем терену, али заостају за светом, нека заките рачунарчићима. Брука од процедура и награда! 
  4. Тја, убила сам се пишући рецензије једне године за уџбенике, али сам то радила уместо своје саветнице јер су јој послали гомилу уџбеника да их рецензира за пар дана, па је жена лепо поделила посао. Исте године сви су уџбеници, ван сваке процедуре, стопирани. Оне које сам радила, заиста нису били лоши, штавише били су предобри за наше школство. Исти ти, следеће године су одобрени, па се питам ко је стопирао и због чега или због кога то што је рађено претходне године. Могу да нагађам, али нећу. 
  5. Најсвежије тек следи. У време јавних набавки ЗУОВ-а прошле године, већ сам сарађивала са ЗУОВ-ом без конкурса, по препоруци и због једног алата којим администрирам, а који је у том послу био потребан, али се шушкало да и таква сарадња мора да прође кроз јавне набавке, што разумем – људи први пут раде јавно, па нису све укапирали од прве. Таман кад сам прикупила документацију, за сваки случај, испаде да не морамо јер може се бирати сарадник и по другим основама, не само по јавним набавкама. Пошто сам већ прикупила документацију, ја конкуришем на две партије за које сам једино мислила да имам компетенције. Испоставило се да је то било добро, јер смо након иха-хај месеци, кад је конкурс за јавне набавке већ увелико завршен, ипак, морали да поднесемо документацију, накнадно, иако смо већ увелико радили. Толико. Треба ли још нешто да кажем о благовремености пристизања конкурсне документације? 
  6. У исто то време, тачније прошлог лета, лично сам слушала како и због чега се давно расписан конкурс за Развионицу руши јер су на њему послове добили све сами пепси-сарадници. Не улазим у то да ли је тим првобитно изабраним људима посао такође намештен, имају ли компетенције захтеване тим првобитним конкурсом, тек неки који су одабрани, накнадно су уклоњени, и на њихова места довели не само они који нису били првобитно одабрани, него уопште нису ни конкурисали. Штавише, ти што нису ни конкурисали, постали су тренери тренера. Зависи кога знаш у Управном одбору или ко ти је из њега остао дужан, односно коме ћеш требати да поткрпи рупе у властитој неспособности и неспремности. 
Наравно, све је ово рекла-казала јер ја папире нисам видела. Но, не сумњам да се свака илегална радња покрије одговарајућим накнадним легалним поступцима и папирима, што значи да не можеш ништа ни доказати. То нам наши закони омогућавају. Ја то гледам другачије. Ствар ни није у томе да ли је и чија је намера добра кад одређује, мења извођаче и делује из најбољих намера. Ствар је у томе да кад хоћеш нешто да поправиш, не мењаш људе тражећи како да избегнеш компликовану или лошу процедуру и још лошији закон, него је нормално и легално да мењаш прво процедуру. Не, код нас закони и процедуре постоје да се заобиђу, као нужно зло, а не да се испоштују. А и кад се мењају, они се опет мењају тако да прво задовоље неке личне интересе, само што именом и презименом не пише за кога су написани. Ако баш не можеш да учиташ име и презиме, онда бар можеш да препознаш за коју интересну групу су писани.
Исто тако, чак обоје, стоји ствар и са овом јавном навабком.

Где цури у процедури


И, шта сад? Треба ли да ми сплет нерегуларних, противприродних и нелегалних поступака буду референца да радим и доприносим шире од свог микро-окружења?

А ево како се даље одвијала регуларност прошлогодишње навабке.

Они који су конкурисали добили су записнике са списком имена оних чија је документација у реду. Ја га не добих, мислила сам да су ме одбили јер ми није падало на памет да пишем бројеве телефона уредника. Записник ми је послала колегиница, где сам ипак била на списку, за једну партију. Кад смо касније морали сви из обуке у којој смо већ радили накнадно да подносимо документацију за јавне набавке, покренух то питање – зашто нисам добила записник и важи ли ми се то јунско конкурисање, чисто да не морам поново да вијам сву документацију. Рекоше, нисам написала имејл. Није ваљда, а ја мислила да је зато што нисам писала бројеве телефоне уредника! Мора да су ми веровали на реч под пуном материјалном и кривичном одговорношћу јер нисам осуђивана да сам објавила или радила то што сам написала, и без звања уредника. Или сам можда добро претпоставила да нико не зове уреднике и наручиоце, па ни не гледа?! То служи да поплаши на гозбу непозване.
Оформљене су комисије, не знам шта је било са Комисијом за стандарде за стручне сараднике, тек негде у јесен, почињу из ЗУОВ-а телефоном да зову библиотекаре које знају јер им се изгледа десило да на легалном конкурсу за Комисију нису добили ниједног школског библиотекара. Најбоље што се може претпоставити јесте да им нису одговарали било због бодова, било због неких других ванконкурсних критеријума, јер један се библиотекар јавио баш на то. Главом и брадом ја. Најгоре што се може претпоставити јесте да нико ко је одлучивао није знао да су и библиотекари стручни сарадници. Док се не установи другачије, а тешко је установити јер су библиотекари негде стручни сарадници, а негде само ваннаставно особље. Такви су нам закони – не знаш ни у шта спадаш.
Друга партија у којој сам се нашла, мада стварно не знам по ком основу добих пондере, исто је као и да је нисам добила. Нико ме никада није звао, нити објаснио је л' није било посла, или има нека финта да понудиш најјефтинију цену или шта је посреди. Тек, закључак је следећи – прошао, не прошао на том конкурсу, не мора значити да ћеш радити нешто и ако прођеш. Не знам да ли је то дискреционо право наручиоца да бира сараднике од свих који су прошли, или је нешто друго у питању.  
Знам само да је ризик велики: ем данима вијаш папире и трошиш своје време и живце на будалаштине; ем су услови конкурса дискриминаторски; ем улажеш у таксе, без икакве гаранције да ће ти се то вратити у случају да добијеш посао.
Тај би се ризик могао смањити и на време одустати од ћорава посла да телефон који је остављен за решавање недоумица ради. Не ради баш кад зовеш – некад заузет, а некад се једноставно нико не јавља. Марфијев закон.
Ако пишеш, као што су неки писали, распитујући се, некако очекујеш да ће ти одговорити хладно и правно. Не, правник интерпретира текст као да је књижевни и даје себи за право да закључи како је странка осујећена јер не задовољава услове, па је зато ЉУТА. И још те личне и произвољне квалификације напише великим словима.

У моди су конструктивни предлози


Кад год неко посумња или само наглаба, као ја сада, у регуларност процедура, с друге стране може да чује увређеност, оправдање како свако ради много и поштено колико се од њега очекује, да им је то наметнуто… И уместо критике, очекује конкретне конструктивне предлоге.
Те, иако је ово било само наглабање над бесмислом јавних набавки (боље да су остале тајне), чини ми се да сам неке предлоге изнела. Најбитнији није мој изум, него најобичније познавање стандарда у вези са публиковањем радова.
  1. Поводом телефона рефернтног наручиоца, бар кад су стручни радови и књиге у питању, постоје стандарди у библиотекству који не задиру у приватне податке наручилаца, а јасно показују да ли је неко измислио или није рефернецу и које је она тежине. Наравно, ово само у случају да часописи и књиге који се објављују нису заобишли неку другу процедуру па издавач није пријављен и публикација није прошла кроз редовну процедуру у НБС. Ако не постоје подаци, можда стварно не би било лоше назвати уредника па питати зашто заобилази ту процедуру и ваља публикације на црно. Само, у том случају, сам ЗУОВ би се морао позабавити да ли тим стандардима одговара база знања и зборник радова који сами имају и које нам, иако се нигде не воде као зборник или база, чак и препоручују и наводе као пример у предугим упутствима око писања референци. А бодују их и без навођења уредника, претпостављам. И онда се чудим кад ми се на конкурс који распишемо за смотре јаве колеге које у својој радној биографији наводе којекакве блогове и окачене документе и презентације по сајтовима као објављени рад. Па, објавио га је на сајту! 
  2. Поводом референтног наручиоца за пројекте у којима се учествовало, нажалост, могу само рећи да они у нашим условима могу бити негативна препорука, бар по мом искуству из Развионице – радило се и млатило и потрошио новац без икаквог ефекта, а успут си морао причати како је све одлично прошло. Па, како то може да буде препорука: препорука да си спреман за новац да било како одрадиш, само да пишеш да си одрадио, и да лажеш и мастиш како је све било одлично и успешно. Односно, чиме се доказује да су ти пројекти ичему ваљали и да су, с обзиром на одвојена средства, донели бољитак? Чиме се то мери, проверава и доказује? По чувењу, лажираним извештајима или је довољно име наручиоца?
  3. А поводом критеријума о истим пословима које је понуђач већ радио, пре јавних набавки, предлажем да носи 100%, а не 60% јер ће се тако избећи несувислости око друга два, претходно поменута критеријума.
Ко хоће да буде конструктиван, лако ће видети да зец лежи у равномерности постотака, и нерегуларног и противстандардног начина доказивања и схватања шта је уопште објављен рад. Не морам ја да му то говорим и конструктивно предлажем.
А ако би неко хтео да посао уради стварно квалитетно, онда би, вероватно, уместо целог првог критеријума, рецимо за преглед уџбеника, увео мотивационо писмо у којем ће конкурент, по одређеним критеријумима, приказати уџбеник који је користио претходне године. Куд ћеш више. Само, ко би то прегледао?! Лакше је звати уреднике телефоном. :)
Кад би неко хтео да буде и имагинативно-креативан и има у виду цело друштво, рачунао би с тим да свако ко је запослен, или мора да стандрља редован посао ако ради додатан, или мора да сфушери додатан и хонораран посао. Зато би добронамерни за све, можда и отворили могућност да се за преглед обуче и незапослени наставници, они који осташе без посла, без норме, као и они који ће тек да остану без посла, препоруке им могу написати школске управе, зато и постоје. Тај би се посао могао водити и у стаж кад би било друштвеног договарања.  Знам да звучи као комедија и фолирање све што није голи лични интерес, али ето, пало ми на ум. Било је и времена и људи и пре овог дивљачког периода отимачине и опачине, има се одакле црпити идеја кад би неко хтео да направи белу књигу. Него, помрчина!

Врућ кромпир


Мене нешто друго брине, много шире. Заиста верујем, па и имам и искуство да ЗУОВ жели и ради што боље може и колико зна (бар те уљудно и званично обавесте, позову, одговоре, за разлику, од, рецимо, нашег министарства). Чини ми се да је главни разлог нефункционалности њиховог посла то што им се пребаци врућ кромпир да доврше и одраде посао који је неко и на неком другом месту траљаво смандрљао, те боже саклони да од се од њих очекује да сад ураде посао добро и да се види како од темеља нешто не ваља. 
Узмимо као пример само уџбенике које комисије одобравају. Једном здравом друштву и систему било би важно да то заиста буду најквалитетнији уџбеници са циљем да ученици уз помоћ њих добијају трајна и утемељена знања. И само то. У пракси, ми имамо ситуацију да се одобрени уџбеници бирају по томе нуде ли готове припреме и планове за наставнике; чиме поткупљују тржиште када промовишу уџбенике (бодовима за семинаре које им тај исти ЗУОВ акредитује; бесплатне комплете уџбеника или приде и таблет-рачунар, чак можда и школа добије паметну таблу ако се определе за неку издавачку кућу на нивоу целе смене итд. ). А има и података да један те исти човек, тј група људи, који су прво "уређени" у комисије за планове, па онда по том плану направили уџбеник, а онда их још одабрали за рецензенте неких других уџбеника. Тако је једна пристала на све јер је била у незавидном положају: кредит, двоје деце на школовању, мајка стара и болесна... У реду, убијала се од посла, али морају ли наставници и ученици земље Србије да читају произвољности по уџбеницима зато што она има кредит? Знајући само те податке, заиста је смешно очекивати да је не знам од каквог значаја да у комисију за одобравање уђу најквалитетнији. У свеукупној корумпираној стварности, те комисије немају баш никаквог значаја, и можда заиста не треба таласати, него допустити да бар људи нешто зараде, ма по ком принципу били бирани. Можеш мислити ако су то увек једни те исти. Важно је да нису повезани за издавачким кућама које би их евентуално поткупиле да одобравају у њихову корист. Не тврдим да нису, надам се да нису! 
Пустила бих и ја то све као неважно, али знам бар толико о друштвеним кретањима, да ми оваквим радњама и процедурама лажемо сами себе и поткрадамо сами себе. И да томе нема краја.