RSCON3-Кључна предавања

Ништа што је дигитално/ електронско/ виртуално није потпуно ново или потпуно другачије од оног што је збиљско. Код виртуелног готово увек се ради о копији збиље: и када је у питању ћаскање, и када је у питању писање дневника на мрежи (блог), и када је у питању сарадња као метод, па и кад је у питању конференција. 

Добре конференције или симпозијуми организоване су увек у неколико сесија, које су тематски повезане, а предавања се одвијају паралелно на различитим местима: у салама на конференцијама уживо, а на веб-конференцијама у различитим веб-собама (room). Такође, конференције увек имају кључна / пленарна / главна / ударна предавања, које воде чувени предавачи. Обично у време њихових предавања нема паралелних, јер њихова излагања желе сви да чују. Управо тако је била организована и ова конференција: након две сесије од четири паралелна предавања обично је следило кључно предавање, понекад панел-дискусија. 

Име или тема?

Кључна предавања као и у конференцијама уживо држали су чувени стручњаци за области ИКТ и образовања, универзитетски професори или из каквих других значајних институција диљем света. За оне који прате дешавања у образовној технологији (углавном преко Твитера = Нада), већ су одређена имена обећавала добро предавање. За нас остале теме и сажеци су одређивале која ћемо од предавања слушати. У питању су увек стручњаци који нису само теоретски потковани, него имају иза себе и низ остварења практичне или истраживачке природе.

Конференција је започела кључним предавањем двојице Финаца о краткој историји финског образовног система, а како је то систем који смо и сами покушали копирати и како садашњица показује како нам је имплементација (не)успела, није ми било до подсећања на наше (или финске) неуспехе. Чињеница да је овим излагањем започела конференција говори у прилог томе да се фински образовни ситем високо котира и у свету, не само у Европи. 

Кели Тенкели (Kelly Tenkaly), наставница ИКТ из Колорада, веровали ми или не, има такозвану Твитер-академију, због чега је и заслужила кључно предавање о својим искуствима у примени Твитера у настави. 

Последње предавање првог дана, мада је код нас тада већ увелико почео следећи дан, имао је ексцентрични Чак Сенди (Chuck Sandy) са интригантним називом Критичко мишљење 2.0: идеја, акција, промена (Critical Thinking 2.0: Thinking, Doing, Ghanging). Редован професор енглеског језика на једном, путујући на неколико универзитета у различитим деловима света, тренер у више школа које су прихватиле његове идеје из програма Дизајн промена (Changing of Designe), он проноси своју заразну идеју промена у образовању са девизом: 1 ученик, 1 школа, 1 заједница. О каквој се "зарази" ради, погледајте на видео-снимку, који није са ове конференције, али је тема врло слична:

"20 алата у 40 минута" представио је британски ИКТ-консултант и писац Тери Фридман (Terry Freedman), који је и носилац пројекта са детаљно разређеним планом које је алате уз које садржаје на ком образовном нивоу пожељно користити. О пројекту и о алатима детаљно  се можемо обавестити на вики-страницама Web 2.0/21st century tools. 

Академски озбиљно, па помало и досадно предавање имала је  британска професорка на Кембриџу Пам Барнард (Pam Burnard) о схватању креативнисти у школама будућности  (Creativity and creative learning: Redefining the future of learning). Поткрепљено резултатима озбиљних истраживања, њено професионално предавање ипак је патило од клишеа. Примери које је износила везани су за уметничке школе, као да нема креативности ван уметности, а видео-записи које је пустила су декоративно-рекламни. Ако је дириговање рок-ритмичким саставом (један од видео-прилога из музичке школе) креативни потенцијал будућности, онда то баш и није нарочити редефинисање креативности.

Лиса Нилсeн (Lisa Nielsen), саветник за иновације у школама, креатор је мреже иновативних наставника (Тhe innovative Educator blog) са 3000 чланова, што најбоље говори о њеном саветодавном раду.   Џон Дејвит (John Davitt) бави се темом бесплатног образовања (Free learning), али та тема није социјална, како може изгледати, него се ради о могућностима која нам пружа интернет.

Стив Харгадон (Steve Hargadon)  иницијатор је и уредник популарних образовних заједница Будућност образовања (The Future of Education), те и глобалне мреже образовних он-лајн конференција (The Global education Collaborative) итд. Мреже чији је иницијатор углавном се завршавају са 2.0: Наставник 2.0 (Teacher 2.0), Учионица 2.0 (Classroom 2.0), Библиотека 2.0 (Library 2.0),  (Aula 2.0), Студент 2.0 (Student 2.0),  (Learn Central Features)... Слободно можемо рећи да је нека врста специјалисте за социјалне мреже различитих интересних заједница (професионалаца, али и породица) иза сарадничке вики-алате и софтвере отвореног кода. О његовим многобројним пројектима погледајте овде. Прегледом његових веб-места обићи ћете цео свет и изненадити како један човек може све то да постигне. Саветник је многих фирми које се баве ИКТ па и Мајкрософта. Носилац је многих награда међу којима је највише оних за социјалне мреже. Занимљиво је да га је удружење школских библиотекара двапут наградило за помоћ у осмишљавању мреже библиотекара. На конференцијама смо понекад задовољни само због тога што добијемо информације односно линкове где да трагамо даље. Такво је било предавање Стива Харгадона. Конференција се завршила надасве исцрпним, озбиљним и занимљивим предавањем још једног Стива, Стива Вилера (Steve Wheler) Будућност образовања (The Future of Learning). 

The Future of Learning 

View more presentations from Steve Wheeler

За нестрпљиве, који неће прегледати 50-ак слајдова, издвајамо слајдове са основном поруком-предвиђањем шта ће се дешавати у будућности, мада сам аутор каже да то није никакво предвиђање јер се већ назире њен ток: свет ће постајати све више визуелан; свет ће се поделити на виртуелни и стварни; веб-алати ће се развијати од повезивања људи у 2.о алатима, преко повезивања знања у 3.0 алатима до метазнања (знања о знањима) односно до повезивања интелигенције у 4.0 алатима. Једва чекам ово последње!

Будућност образовања везује за будућност развоја веб-алата и конекцију

Обележја доброг вебинара

Слушајући кључна предавања и она из паралелних сесија у толиком броју, наметнуо се и једно виђење конфренције ван ње саме, као нека врста метазнања. Наиме, могло се видети шта су добри вебинари, у сваком смислу: начину вођења, способности говорника, техничкој подршци, садржају слајдова...

• У најави вебинара важан је сам наслов, из кога се може разазнати тема вебинара. Вебинар чији је назив "Ово је лично: Од диференцираних инструкција до прилагођеног учења" звучи претенциозно, а нејасно. 
• Још је важнији јасан и прецизан сажетак, јер он утиче на то да ли ће га потенцијални слушалац пратити, поготово ако му име предавача ништа не говори, и ако је наслов метафоричан или нејасан, претенциозан. 
• Технички гледано, видео-пренос јесте сензационалнији, али ако истовремено пратимо слајдове, поруке на чету, хватамо белешке или преузимамо садржаје на свој рачунар (у зависности од могућности које нуди софтвер за конференције), он нам је потпуно сувишан. Видео-пренос аутора ефектан је на самом почетку кад се слушаоци упознају са самим предавачем, па имају прилику да га виде и створе комплетан утисак; и на крају кад одговара на питања.
• Видео-записи који често прате презентације морају бити функционални, у супротном су губљење времена. То је посебно било видно на конференцији. Видео-запис у којем се приказује да ученици нешто раде можда јесте доказ да је то о чему се прича рађено, али о самој теми ништа не говори. У том смислу, посебно је био ефектан видео-запис једног неприметног и слабо посећеног предавања о стиловима учења (Everdiki Dakos, Learning Styles), која је снимила једну врста скеча са свијим ученицима. Након видео-записа гледаоцима, који су већ заборавили шта су стилови учења, иако спадају у темељна опедагошко-психолошка знања, потпуно је био јасно који ученик припада аудио-типу, који визуелном, а који тактилном. Зато га погледајте и ви као пример добро уклопљеног записа, који је тему појаснио, илустровао и демонстрирао, позвао на препознавање и размишљање (први пут у животу размишљала сам којем типу и сама припадам).

• Интерактивност на веб-конференцијама се своди на мали број могућности, јер је у питању виртуелна конференција, али је она могућа. Ова нам је конференција показала како се чак и радионица може одржати путем вебинара. Таква, интерактивна радионица, била је већ помињана презентација о стиловима учења, у којој су слушаоци више дописивали и причали, него сам предавач. Одговарали смо на понуђена питања бирајући једно од слова уз одговор и гледали аутоматске резултате ових кратких анкета; дописивали своја виђења, решења и предлоге на табли, а на крају је на исти начин спроведена и евалуација. Ауторка је, буквално, највећи део предавања само водила, коментарисала, закључивала и нудила резиме на слајду који следи. Интерактивност се постиже и порукама на чету, активирањем једног од емотикона (на овој конференцији: тапшање, негодовање, збуњеност, срећа). А, ево и изгледа табле на којој слушаоци пишу:

• Изглед и естетика  слајдова питање су укуса, а о њима не вреди расправљати, али је важно да слајдови немају много текста, а текст да садржи носеће идеје о којима излагач говори. Величина слова мора бити таква да се јасно виде. Невероватно је колико је важан избор слике. Неколико европских предавача су представљали институције из којих долазе, и користили лого, почетне стране веб-сајтова и слично. Ништа од тога не оставља трага. Кључна предавања су добар показатељ како наизглед обична слика из живота (уредно наведено одакле је преузета) појачава речи и оставља трага у уму, изазива на размишљање или одређена осећања и ставове.  Сами слајдови морају бити врло одмерени: мало текста, добро изабрана слика. Дакако, ово не важи за предавања која су била базирана на приказу радне површине предавача, који је обично са радне површине свог рачунара отварао веб-странице и приказивао их. Такође, могу да се комбинују приказ радне површине и слајдова. 
• Реторске способности и начин на који аутори говоре током презентације често одлучује да ли ћемо је пратити даље. На глобалним конференцијама важно је да аутори причају полагано и разговетно због оних који нису са енглеског говорног подручја. Сама сам напуштала предавања у којима предавач толико брзо прича да ништа не разумем. Предавачи су заиста представљали праву малу галерију реторских стилова: од оних који занимљиве и значајне садржаје износе равнодушно; оних који су врло одмерени и углађени; оних који непрестано кокетирају с публиком; преко оних који о ситним темама причају епохално; оних који на доњој граници укуса у својим примерима наводе своју породицу, дечка, љубимца; до ексецентрика који се понашају као да воде какав телевизијски толк-шоу, или популарни квиз, или заговарају војску пред бој итд. Главни предавачи, могло се разазнати, имају свој, специфичан стил и слушаоци су у коментарима следели тај стил. Међу другим предавачима било је свашта: врло озбиљних предавача који се могу мерити по свему са главним, до оних чија су предавања била муцава, сваку реченицу почињала са "so" и "wel, праскали у смех кад погреше итд.
• Подаци о аутору следе на крају, али током предавања модератори, или упућени слушаоци, могу постављати релевантне линкове у поруке на чету. 
• На конференцијама уживо обично добијамо бар брошуру с резимеима, ако не и зборник радова, а на он-лајн конференцијама јако је важно да можемо преузети слајдове, или чак текстуални документ с предавањем. Немају сви софтвери ту могућност, али се то може решити тако што у чет поставимо линк са адресом одакле се на интернету може преузети грађа. Једно од предавања је било тако конципирано тако да чим уђемо у салу, дочека нас порука да преузмемо ППП ако желимо. Софтвер коришћен за ову конференцију (Еlluminate) имао је могућност преузимања појединачних слајдова, у формату ПНГ-слика или у ПДФ и целе презентације у истим форматима. То је била велика олакшица, али је много слајдова празно. Претпостављам да су коришћени оквири или рамови који нису део самог слајда неко су накнадно уграђивани, или је то место на коме је стајала анкета, позив на дописивање, филм. Конференције и вебинари могу и требало би да имају и постконференцијске активности. Под тим се подразумева објављивање снимака предавања и обавештавање учесника где их могу погледати или преузети. 

После оваквих конференција преостаје нам само да се запитамо: Да ли ће у непосредној будућности више икоме падати на памет да се замара, троши и физички, и економски, и ментално, и вољно, и одлази на конференције уживо?!