уторак, 28. август 2012.

Придошлице, где смо овог лета?

Годину после или самовредновање


 Прошле године, негде у ово време три дана се живело готово виртуелно. Тада је настао и овај сараднички блог. Једноставно, врлетајући по конференцијским собама у којима су се паралелно одржавала различита предавања, улазећи мало у једну и другу, правећи распоред с Надом шта ће која да прати да не бисмо шта пропустиле, нисмо могле остати равнодушне и задржати само за себе све што смо сазнале или чуле. Био је то спонтани излив доживљеног, одлив идеја којима су нас преплавили у та три дана, па нисмо знале ни шта ни како, само смо знале да некако морамо почети да будемо део света, јер то јесмо. 
Данас, осврћући се и самовреднујући своју протеклу радну годину, могу слободно рећи да је у њој на мене највише утицала прошлогодишња глобална онлајн-конференција РСКОН, и то вишеструко: отворила нове видике и интересовања, пробудила знатижељу уморног просветара, покренула на акцију. Готово све што сам урадила током године, родило се још у та 3 августовска дана без сна и без приватног живота. 

Можда је зато ове године било мирно, пензионерски. Не само зато што је ове године организација решила да нам допусти да спавамо па није било упоредних сесија и излагања; не само зато што су згуснути програм сада раширили на 5 дана па имамо 12 сати конференције и 12 сати "правог живота"; не само зато што се много тема понавља из прошлогодишње или са сличних конференција током године, него и зато што се исто узбуђење открића једног новог света не може двапут доживети аутентично. 

Како је, дакле, било ове године?



Окупљање у предворју


 Изгледа да су се модератори и волонтери данима пре почетка уштимавали јер у програму су наведене и њихове пробе. Међу модераторима мора да су сви уочили хиперактивну Пеги Џорџ (Peggy George), која у тиму вероватно има улогу изазивача, али је надасве храбро и оштроумно чељаде. Имала је увек лепе речи за сваког ко ишта напише у чету, али и допуне и примедбе не само учесницима ћаскања, него и на поједине тврдње предавачима. Моје симпатије је побрала кад се на излагању о блогу и блоговању оштро супротставила предавaчу који је блог сврстао у сарадничке алате. Није одустала са аргументацијом зашто то блог, ипак, није ни кад ју је други модератор пажљиво опоменуо да је прека. Док сам се ја досетила да јој у приватном чету напишем да се слажем с њом, она брзо одговорила и мени и сунула још пар одговора и утисака на заједничком чету. 
Први званичан дан конференције је замишљен као нека врста упознавања и окупљања - тзв. социјални дан. За ту прилику основана је група на новом веб-алату, чији су оснивачи један од спонзора конференције. То је алат који попут звона позива на интеракцију с другима, па отуда и његово име: Mightybell. Одличан је, заиста, прихвата и наше писмо, а на таблу коју оснујете и поставите одређену тему као разлог за окупљање, "позвоните" осталима да дођу. Они могу равноправно постављати ресурсе, коментаре, мењати и допуњавати оно што су други претходно урадили, и још, успут, ћаскати  ако неког затекну ту, мада сарадничка природа овог алата не подразумева истовременост. Окушајте се у њему. Ако не, позваћу вас неком приликом, само кад смислим добар разлог да не буде баш лежерно и недефинисано као окупљање у фоајеу хотела, са пипкањем хотелског инвентара, стидљивим јављањима и порукама на рецепцији - на шта је личило "дружење" учесника конференције.

Предусретљиви, ненаметљиви сторуки домаћин 


На првом кораку при покушају укључења у неку од соба дочекала ме невоља. Рачунајући да имам искуство са укључењем у виртуелне конференције, нисам се обазирала на обавештења с мреже која су почела још почетком августа и на линкове који воде до проба софтвера Blackboard који се за конференције користи, нити до распореда излагања и његовог усаглашавања са нашом временском зоном. На првом кораку, подешавању времена - паф - не могу да отворим линк. Пробам у једном прегледачу, другом, трећем, не иде, једноставно не ради. Пријавим се на мрежу заједнице Classroom 2.0 не знам ни зашто, зато, ваљда, што је на њој распоред стајао. У месинџеру неких 30 - ак људи, код нас глуво доба ноћи. Изложим проблем све са прогутаним којим словом и одмах Стив Харгадон, главом и брадом, постави линк који ради, само ме питао претходно која је зона у питању. Стиви је домаћин не само те заједнице, него готово свих помена вредних професиoналних мрежа образовних радника у Америци. Где год мрднеш - он - као индијско божанство са десетину руку која дају. Да ли је тај човек уопште спавао или је на сва веб-места слао своје виртуелне пројекције?  
Сторуки домаћин је током конференције и сам имао занимљиво излагање о Личном веб-профилу или веб-идентитету (PWP) које је спровео лежерно, у опуштеном разговору и сарадњи са слушаоцима. Ствари познате свима који су на мрежи, а опет се понешто ново може сазнати. Тако ми је потпуно напојила идеја његове саговорнице и ко-презентера Алис (Аlice Keller) која уместо фотографија и аватара свуда на мрежи користи лични лого. Баш елегантно и културно решење: не могу те оптужити да фолираш да си лепши на фотки него у природи; не мораш да будеш неки цртаћ, украс, симбол и слично; не остављаш сиви и празан рам као да немаш идеје, а ти си само скороман. Лични лого покрива све то: аутентично је, оригинално, има лични печат, а не оптерећује видљивом потребом имаоца аватара да буде непоновљив и уочљив, допадљив.

Гуруи, чаробњаци и магови


Као на свакој конфренцији, виртуелној или оној стварној, највећу пажњу и највећи број слушалаца (али ниједно више од 100 за разлику од прошле године где је знало бити и по 300-400 људи) имала су кључна предавања. Рекла бих да је било три врсте излагача који су највљивани као главни: 
  1. они чија су имена сама по себи речита толико да нам није битно ни шта раде, ни одакле су ни из које институције долазе.
  2. они који су представници институција и организација која уливају поверење (НАСА и слично) 
  3. они који су искористили своје спонзорску или донаторску улогу да дођу и до кључних предавања. 
Прве две категорије ни овај пут нису разочарале. Осим самог садржаја који је нама углавном био нов или релативно нов, од ових предавача се опет могло научити како се држи добро предавање. Готово да нико од њих није имао мање од 100 слајдова, и нико није имао бизарну тему или описивање свог наставног подухвата на часу, него су представљали одређена кретања, истраживања, теорије или концепте, али су сви одреда били разумљиви и разложни, све време држали пажњу. Чувени амерички прагматизам, ако ништа друго, добар је за оне који би свако озбиљније теоретисање отежано пратили због непознавања језика у довољној мери. Међу њима издвајам незаобилазну тему сваке конференције - Будућност образовања о којој је говорио стари господин са Новог Зеланда Гордон Драјдон (Gordon Dryden) представљајући књигу без ограничења - Нова револуција у образовању (Unlimited - The New Learning Revolution) која је и нека врста прегледа свих револуционарних промена у образовању и виспрени закључци о оном што нам се тренутно дешава и предвиђања шта нас чека у будућности. Судећи по ономе што је сам рекао, као и по садржају саме књиге, ради се о озбиљном аналитичко-синтетичком разматрању, аргументованом, које нема амбицију да ставра сопствене теорије и метафоре. Добра, стара европска традиција, макар била на Новом Зеланду. Из Америке су нам, очекивано, стигли другачији визионари који недостатак научне методологије увек прикривају неким топ-метафорама.


 Маркови конаци: обрачун урођеника и придошлица у којем победе чаробњаци


Таман смо се навикли на дигиталне урођенике и придошлице као на природне законе или бар на научне чињенице (мада је наука утврдила да нема онтолошких и когнитивних разлика између икс и ипсилон-генерације), и почели да их папагајски наводимо као рефрен јефтиног али певљивог хита, кад је Марк Пренски одлучио да је пар година за хит довољно и да је на реду други ако хоће да остане на топ-листи дигиталних придошлица. Сад је на тржиште избацио метафору дигитални чаробњаци, или би адекватнији превод био "мудрац". Видећемо да ли ће она постати топ-хит квази-ултра-прогресивних наставника који савремени образовни и сваки други контекст схватају фаталистички, као нешто задато, ван нас самих, у шта треба јурнути без икаквог критичког осврта, без етике, без система вредности, без сопственог става са јединим нереченим, али препознатљивим императивом "бити увек на топ-листи." Таквих је идеолог Марк Пренски. Његово је предавање јасно показало да време у коме живи одлично разуме као амбивалентно, површно, дифузно, хаотично и као време убрзаних промена.  Он би да направимо "дил" са таквим временом, храбро и смело, ни за тренутак се не питајући колико је у природи човека да живи у непрестаној неизвесности и шта је то што ће свет учинити лепшим местом, мада се поштапа крајње релативним формулацијама тог типа. Свој нови хит-концепт о дигиталним чаробњацима започео је бљештаво, разметљиво и сензационално као циркус, а наставио дрско, пре него храбро; бескрупулозно, пре него иновантно, прозивајући, етикетирајући све оне  и све оно што се не уклапа у његову нову магијску формулу. Закључак му је, ипак, умерен и - ништа нарочито ново, штавише, ништа што не слушамо већ две деценије.
У чему се састоји његов нови концепт о дигиталним мудрацима / чаробњацима? Изгледа да су дигитални урођеници за свега неколико година евалуирали у полумашине па им је телефон постао трећа рука, а мождане вијуге се преселиле у ћелије телефона. За такве нам је сада потребна вештина не разборитог и паметног човека старог кова, него трикови и "мудрост" чаробњака. Он разликује паметног (clever) од глупог корисника технологије, али их сврстава у исти кош, и препоручује "мудрог" који ће развијати једну ударну вештину: сам знати и моћи друге поучити томе шта да задржи у глави, а шта у машини. Онај који се развија у том смеру може да понесе беџ дигиталног чаробњака. Дигитално чаробњаштво у образовању почива на парадигми "изврнуте" наставе: наставник не користи технологију да би показивао и подучавао ученике, него технологију ставља у руке ученицима.
Подучавање дигиталних чаробњака почива на следећим инстант-претпоставкама: 
  • Подучавање КАКО, чак и ЗАШТО постало је неефикасно, потребно нам је само да упутимо на то ГДЕ је мудрост.
  • Одрасли никако не смеју истицати негативности дигиталног доба. 
  • Културолошки животни садржаји не смеју враћати уназад или држати у месту, него подстицати да се иде напред, што могу само ако су довољно комфорни.
  • Своје ставове треба да задржимо за себе.
  • Користите нове комбинације као што је изврнута настава.
  • Праве вредности нису старе вештине.
  • Нови курикулум подразумева нови начин учења познатих чињеница.
  • Разговарајте и слушајте, не повлачите се и не ћутите.
  • Користите видео, нове програме и игрице.
Све у свему, када се из излагања Пренског пренебегну изазовне провокације, препоруке у форми императива, критике и сумње у форми етикетирања, он заправо није рекао ништа што било ко није уочио најобичнијим посматрањем и није већ чуо само без метафора. Зар не слушамо већ деценијама да је важно само знати где је информација? Но, нико није био толико смео или толико дрзак у свом новоговору да ту најобичнију информисаност без етике назове новом мудрошћу. Нема спора о томе да живимо у времену сталних промена и да планета негде граби и граби, ствар је само у томе да ли је баш то свет какав смо желели себи и својој деци. Све што је рекао о новим изазовима образовању суштински се може свести на један од слајдова који су поновили временску тријаду и неколико обележја у сваком њеном делу:


Егзотична топла вода, ревитализација и регрутација бака-сервиса 


Увек ме је занимало шта западно образовање види у запањујуће једноставним огледима косматог Шугате Митре и на основу чега је постао гуру чаробњака из шињела Пренског. Рецимо, какву епохалност у открићу да је образовање процес који одржава самог себе види човек који уопште не мора да има ниједан разред завршене школе да би то исто схватио на основу мало искуства и здраве памети. Шта је ту тако епохално, и шта ту заслужује егземпларни доказ и вишемесечно посматрање - иза рупе или из сателита, свеједно?  Изгледа да прашина, пустиња, прљавштина, сиромаштво, другојачијост, необразованост у класичном смислу речи делује  so exotic западном образовању који Индију посматра из својих луксузних, али стерилних кабинета.  Његови су ми огледи изгледали увек као откривање топле воде и чекам да нас једног дана изненади открићем точка.  Верујем да ће се многи изненадити и аплаудирати му, цитирати га. Често нечија памет почива на нашем забораву или незнању, али и то се одавно зна, само не знају баш сви. Конкретно, поводом његовог новог пројекта: Зар нисмо и ми учили од својих бака и били сведоци да се бака-сервис лако и брзо, поготово зарад својих унука, прилагодио и свикао на мобилне телефоне? Знам неке што редовно играју игрице и уређују фарму на фејсбуку, те нема разлога да се не укључе у електронско учење? И даље ми није јасно шта је ту генијално. Уосталом, погледајте епохалност пројекта регрутације бака у процесу образовања.

Знање, као и метазнање, очигледно је у веееелиикој кризи, као и све остало на планети. У тој кризи, од свих разноликих концепата, ипак су ми ближе рехабилитације старих идеја из традиционалних друштава, макар се дигла непотребна прашина око тобожње епохалности "патента" од императива да бленемо само у једном смеру будућности, и то, ако је могуће, ћелијама машине више него својим можданим.

Српски наставник  на конференцији  

Овогодишњу конференцију Учење 2.0 нећу памтити ни по бака-сервисима, ни по чаробним речима, ни по новим алатима, нити методама и теоријама, памтићу је по нечему нашем! Све напред речено и оно прећутано, било зато што помена није вредно, било зато што је непристојно у времену дигиталног вилењења писати Маркове конаке, за нас неколицину просветних радника из Србије који смо пратили ову конференцију није значило толико као пријатно изненађење и озареност, па усхићење, када смо претпоследњи дан, у четвртак, 23. августа, угледали: Dejan Boskovic, Serbia... Аууу! Тад сам први пут разумела шта је нагнало оне људе да изађу на тргове да дочекају Н. Ђоковића. Иако у хиљадама пута мањем броју тако смо се и ми осећали пратећи Дејаново излагање.
Дејан Бошковић и школа у којој ради ОШ "Иво Андрић" из Београда познати су нам највише по пројектима међународног карактера у којима са својим ђацима учествује и, ако су наградног карактера, осваја листом прве награде.  Један од тих пројеката је и MicroGlobalScop америчке Фондације Научни дом (Science House Foundation). Учешће у овом пројекту са освртом на процес рада с ученицима били су тема његовог излагања. Представљајући га кратко, скромно, не глагољајући као већина наставника пре њега, други део сесије провео је у разговору са наставницима заинтересованим за пројекте у којима учествује. Колико смо видели, Дејан је пронашао нове сараднике за међународну сарадњу, а ми, домаћи, забављали смо се приватним ћаскањима, да се ослободимо вишка узбуђења током његовог излагања. Осећали смо се као да смо и сами, лично, са њим. Модератори су били такође наставници из Србије: Маја и Горан Брковић, професори клавира из Ужица. Како је немогуће пронаћи одговарајуће речи за тај осећал да ли патриотизма или глобализма, да ли професионалног поноса или личног пијетета када видите да неко из вашег миљеа представља део много веће целине; како је немогуће замислити како се Дејан осећао, нагађати шта га је мотивисало да учествује и шта мисли да је учинио за себе, школу, цео наш систем, предлажем да коментаре овог блог-чланка претворимо у конверзацију са учесницима конференције, било у којој улози да су учествовали.
  1. Прво, позивам Дејана да нам изнесе шта га је мотивисало да учествује, какви су били критеријуми за учешће, у чему су се састојале припреме, како се осећао, колико му је лично значило то учешће, а колико његовим ученицима, школи; види ли значај и за државу и образовни систем? Коначно, подсећам га да не заборави да нам постави линк када буду доступни видео-снимци излагања.
  2. Мају и Горана Брковића позивам да изнесу искуство како је бити са оне стране "катедре" виртуелних конференција у функцији модератора.
  3. Слушаоцима конференције и онима који су пратили Дејаново излагање предлажем да изнесу како су се сами осећали када неко њихов учествује у нечем што нас надилази, бар просторно, јесу ли правили паралеле са оним што други раде и оним што ми = Дејан ради...
  4. Позивам, зашто да не, и оне што су баш мислили да дођу, али их нешто омело, да овде бар честитају Дејану. :)

12 коментара:

  1. Нажалост, нисам успела да испратим целу конференцију, али сам успела да испратим једно предавање и то Дејаново. Како сам се осећала? Рецимо фино и поносно. Драго ми је било што је неко наш у целој тој глобалној причи и надам се да ће да повуче ногу, те да ће следеће године бити још неки наше горе лист. Свидело ми се и то што предавач није био роб формалности, те није како то обично бива 99 посто времена причао, а онај један посто оставио за дискусију, већ је дао себи слободе да добар део предавања искористи за будуће пројекте и подухвате. Добро је што има снимака, па ћу моћи да погледам предавања која ми будете препоручили.

    Марија

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Анђелка и хвала Славице, ово је толико дивних комплимената на једном месту да сам се мало и постидео. :) Истина је да нисам био толико сјајан, али се увек позивам на то да се труд рачуна. :)

    У окружењу у коме радим, колеге ме воле или не, али ми без обзира на симпатије признају рад, који сам делимично и презентовао на овој конференцији. Жив човек, па ме то некако понело и морам да признам да сам временом изградио и извесну дозу нарцисоидности, коју људи некако толеришу, ваљда зато што то некако умем да упакујем са неким другим, прихватљивијим особинама. А онда сам упознао "кликовце" и друге колеге, углавном преко нета. :) И онда сам увидео да су то наставници који су отишли неколико степеница испред мене и који су урадили ствари о којима раније нисам ни размишљао. Управо ти људи су ми били мотивација да се пријавим за конференцију, а и да радим неке сличне и другачије ствари.

    Дакле, мотивација сте ми били сви ви. Зато ми је срце било пуно када сам видео поруку/позив на подршку и да сте у оноликом броју дошли да ми ту подрушку пружите. Уз то, Маја и Горан су били модератори и њихова помоћ ми је изузетно значила.

    Не знам какви су били критеријуми, али сам некако мислио да рад неће проћи, па сам се већ у току израде помирио са тим да радим посао који ћу искористити некад у будућности. :) Када ми је Стив јавио да ће ипак ићи, најпре ме је ухватила паника, а онда сам кренуо да вежбам (мада моји пријатељи кажу да нисам баш био претерано ревностан :)). Ипак, добро је испало.

    Имао сам благу панику и приликом презентације, која је касније нестала. Некако ми је значило да оставим добар утисак, јер у таквим ситуацијама човек има утисак да представља и своју браншу и школу и земљу. Ипак, не верујем да је ово имало икакав значај за нашу државу. Многи наставници представљају Србију у иностранству на најразличитије начине и постижу сјајне резултате, али то нити је подржано, нити се томе придаје значај. Заправо, изненадим се када видим да су неке новине то уопште пренеле.

    За образовни систем је и те како важно све оно што ми радимо. Без лажне скромности, наставници су најважнији и ми смо ти на којима почива школство. У крајњој линији, када један наставник уради нешто иновативно и добро, постаје инспирација макар неколицини других и креће ефекат попут обарања домина у низу. Те промене јесу ситне, јесу споре и нису масовне, али су по мом мишљењу, најзначајније и најквалитетније.

    Ето, да овим великим речима и завршим. :) Славици још једном хвала, а линк је:
    http://www.classroom20.com/page/2012-learning-2-0-recordings

    ОдговориИзбриши
  3. Браво за Дејана и целу екипу. Слабо знање језика ми је ускратило потпуно разумевање Дејанове приче, али не и задовољство што присусуствујем и што је Дејан наш. Понесе то некако, па још кад у сред приче и одговарања на питања чујете Дејана како на нашем језику коментарише приватне преписке, некако се човек осети поносним јер и међу нама има оних који имају шта да покажу и кажу и што то умеју да одраде како треба.
    Мотивише Дејан и слични Дејану да покушамо да допринесемо, да постанемо на начин на који можемо једна од домина.
    Хвала Дејену, његовој екипи и Славици.

    ОдговориИзбриши
  4. Честитам колеги Дејану и Брковићима. Не знам како је бити "с оне стране", али могу да кажем да није лако бити ни учесник. Од масе идеја које су се јављале слушањем колега из целог света, заболела ме је глава. Заиста је било дивних примера у којима сам се пронашла, али и неких прилично конфузних излагања. Оно што је најважније, видела сам где се екипа с којом сарађујем (и ја с њима)налази. Лингвистичке радионице, Креативно писање, Календар (који је у припреми) пројекти су који су заслужили да се нађу на конференцији. Многе од наведених алата користим и примењујем у раду (захваљујући Алатници Славице и Наде:)). Углавном, вредело је седети пет дана и слушати.

    ОдговориИзбриши
  5. Славице, ево мојих утисака. Објавила сам текст на свом блогу. Ево линка:
    Мајин коментар
    Поздрав!

    ОдговориИзбриши
  6. Славице, ево и
    мојих утисака на мом блогу.

    Поздрав,
    Горан Брковић

    ОдговориИзбриши
  7. Хтела бих само да додам своје утиске о излагању господина Шугате Митре. Радила сам дуги низ година у малој и веома сиромашној средини, моји ђаци су пре подне ишли у школу, а поподне просили у граду. Знам шта значи један компјутер и колико их много можемо тако научити. А искрено, верујем да је деци с којом је радио интересантнија бакица из Велике Британије него њихова индијска.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Жељка, у праву си ово за домаће и страњске баке. И не само то! "Грандмадер" су се одазвале Шугати Митри, а замисли да их ми зовемо...:) Но, на узрасту млађих основаца бака-сервис је добродошао и уживо у школама. Драгана то стално ради: мало деде, мало баке... Увек буде одлично. Једном су деде и унуци заједно радили на Гугл-мапама досељавање, све са уписивањем занимљивих прича из дединог детињства. Сјајно. Нисмо то стигле нигде приказати јер су се рачунари заглупљивали, па смо неке приче погубили, остале су у сфери усмености. :) Но, искуство је сјајно и свима је остало у сећању, што је најважније, ма како нам дигитално време диктирало свеопшти видиотизам (видео по сваку цену и о свему).

      Избриши
    2. Мене су фасцинирали прилози који приказују примену QR кодова. Већ имам идеје како бих то могла да применим, али не могу да замислим реакције колега на такав огледни час :D.

      Добар је био и онај вебинар од пре пар седмица, посебно ми се допало твитовање Офелије и Хамлета, као и пројекат колегинице са Хаваја.

      Када не бих морала да се бавим са овим силним сагласностима у два примерка (најновије глупости у нашој општини) могла бих ово знање које сам стекла да применим. Међутим, сад шифрујем бесплатне половне уџбенике (успут сам добила и алергију од прашине)а идеје остају само у глави. Толико о креативној иновативној настави.

      Избриши
  8. Славице, ево линка на мој нови блог пост, даља размишљања о овоме о чему смо већ причали.

    ОдговориИзбриши

Унесите свој коментар, предлог, питање, искуство...