среда, 24. фебруар 2016.

Атеист реп и верска настава



Свака сличност овог текста са новосадском групом Атеист реп која је била популарна у времену "државног атеизма" и која је своју каријеру започела у неугледном буџаку надомак Дунавског кеја у тзв. "жутој кући" сасвим је случајна, не односи се на њихово стваралаштво, није алузија, нити је парафраза или алегоријска слика која има везе са овом групом. Једина веза је у насловној синтагми.

 Шта свира и коју игру игра Атеист реп

.
Атеист реп - панк бенд наступа у жутој кући просвете.
Атеист реп бенд је, почев од краја календарске 2015.  године, низом бесплатних, хуманитарних концерата најавио значајне промене у плановима и програмима, као и садржајима предмета несрећног школства. 
  • Атеист реп је, наиме, закључио да су ученици  преоптерећени, а то је утврдио бистрећи закон ево има већ скоро две године. Читајући тако закон, еурека - открио репер да ученик има максимално 25 часова, пребројао то стање у пракси и виспрено закључио да ученик има више часова од законског лимита. Дакле, ученик у Србији законски је преоптерећен. Према томе, ученик крши закон. Чек, чек, није тако. Ту је ученик закинута страна, а закон крше наставници и програми којекаквих предмета који се остварују на часовима, којих је премного због чега и долази до кршења закона. Како Министарство не би покретало дисциплински поступак против ученика или наставника који крше закон и оптерећују ученика, а таман посла да мења закон спрам живота и онога што хоћемо од тог живота за себе и своје нараштаје, МПН је ударило путем са јасним циљем - боље је скројити школу и живот спрам закона. 
  • Атеист реп бенд је зато смело кренуо на тај пут прекрајања живота спрам закона, и најавио  обрачун са 5-6 часова вишка, вишка по закону или вишка против закона! Од вишка не боли глава, али Атеист реп бенд боли глава од вишка, а нарочито их боли у центру за религиозне и верске вредности. Боли увек где је шупље. Тако је и Атеист реп бенд љуто заболела глава од једног јединог часа који деле верска настава и грађанско васпитање. Него, како ће пред јавност, не може људима рећи да имају шупљину у центру за верске вредности, па им она ствара ветрове и несносан бол. Зато су пронашли законско решење за сопствену шупљост по овом питању. Установише да је порекло тих предмета сумњиво и нелегално, тј. да су пре 15 година, баш док су они мирно радили на неком другом чиновничком послу и ни за шта их није болела глава, на пречац и нелегално уведени у образовни систем и отада повремено имају ту главобољу од верске наставе, за разлику од играчака до рачунара, руку у тесту, сведока прошлости, шаха, два страна језика, хора и оркестра и других изборних предмета који су сви дошли потпуно легално у систем и за које их ни уво не заболи. Атеист реп изгледа није никада реповао или јесте, али није уочио никакве претеће елементе за реп-културу, у европским универзитетима где је могао приметити да је сваки имао и морао имати богословски факултет да би био основан. То је, уосталом, био један од услова и за оснивање Београдског универзитета, те према томе, нема ништа легалније него да у образовним системима буде и једна наука, богословска (да и то је наука), на којој су се оснивали и заснивали најчувенији универзитети у европској, па и нашој баштини. 
  • Атеист реп бенд, будући кратак са историјом и континуитетом, већ на следећем концерту зареповао је друге аргументе, али  и даље са љутим болом у глави од оног једног јединог  часа вишка услед нелегално уведене верске наставе. Заиграо је овај пут на карту тобожњег недостатка очекиваних ефеката верске наставе служећи се спекулативном методом. Смело, легално и научно устврдио је да се не зна какви се ефекти верске наставе. Сумњиво мрдајући кажипрстима у јавност су доспевале гласине да ти ефекти изгледа  да нису баш најбољи јер насиља и даље има у школама; примећене су и појаве да и поред два страна језика и једног или више матерњих још увек има ученика који мешају ћирилично и латинично писмо (а знају молитве на црквенословеснком); има и ученика који заврше основну школу, а  не знају таблицу множења нити да рачунају векове (а знају шта је било до Христа и после Христа); прича се и да вероучитељи заједно са осталим наставницима још увек држе екс-катедра часове. Према томе, чак и ако Атеист реп занемари чињеницу да је верска настава нелегално уведена, она није испунила очекивања - то је теледириговани закључак Атеист реп бенда.
  • Атеист реп бенду је, изгледа, неко јавио да Уницеф има програм Школа без насиља, а не верска настава, и да вероучитељи нису криви за екс-катедра метод, штавише метод којим је Христос поучавао своје апостоле надасве је модеран, амбијенталан и тимски, развојни, те се бенд здао да потражи бољи аргумент. Фронтмен бенда је ускоро извадио зеца из шешира у облику борца за права првака, њихову пуну демократску одговорност и независност од родитеља, као и право на заједништво и борављање у истом, јединственом и нераздељивом, ма како загушљивом школском простору, заједно са својим другарима из школе. Тако смо имали прилику да чујемо потресно сведочанство изнесено као да је какво нечувено откриће посреди, да јадни прваци ни не бирају предмет који се зове изборни, него, замислите преваре, то бирају родитељи.  А математику, српски, енглески - то је све аутономно и демократски одредио првак да му буду редовни предмети. Не само да су на тај начин групо повређена дечија права да бирају изборни предмет, него их још на тим предметима раздвајамо, па једни иду на један предмет, други на други. јест да се они после тог једног часа врате, али бадава кад их једном недељно раздвајамо и шаљемо им непожељну поруку да су различити и да их због те различитости раздвајамо. Какво грубо огрешење за децу коју, иначе, разликујемо по свему и свачему: правимо спискове о социјалном статусу и шаљемо спискове у МПН да добију бесплатне књиге; једнима правимо ИОП 1, другима ИОП 2, а неке поучавамо регуларним путем; једнима саветујемо и упућујемо их на ритмику, друге у рецитаторску секцију итд; једне родитељи уписују на спортове, друге у музичку, треће на стране језике; једни иду на приватне часове, други само у школи, трећи мало-мало па ни у школу не дођу на часове; једни могу да плате школу у природу, други не могу ни ужину... Али, по Атеист реп бенду, то је друго, то су различитости по европским вредностима, а ове верске и грађанске, то су неке наше балканске различитости и њих би требало укинути, изједначити и још лопатом поравнати. Ту сад иде рефрен: не можемо с тим у Европу, без обзира на то што сама Европа има најразличитија решења за вредности којима нас учи религија. Но, они нека гледају своја посла, а ми ћемо своја, атеистичка - поручио је фронтмен Атеист реп бенда.
  • Када се фронтмен Атеист реп бенда појавио на ТВ у празнично поподне Божића православних верника, наравно да ником није честитао тај празник, него је, аутистично пренебегавајући чињеницу да пола ученика у Србији слуша верску наставу, разматрао могућности да се верска настава слуша у цркви, поред цркве, у школи, поред школе, као историја религија, само у једном  образовном нивоу, ни у једном, у пола, фртаљ... И уопште много маштовитих предлога је изнео фонтмен и наговестио да у јавној расправи може бити још маштовитијих предлога. Позивајући се на флоскулу европских вредности само је фалило да најави како у јавној расправи треба разматрати и укидање Божића - да се не разликујемо и не раздвајамо сироте прваке, ем по предметима, ем по два календара истог догађаја. Таква је то свест, реп-несвест!
  • Јануарско атеист реп-оркестрирање крунисано је Светосавском академијом, знате оном државном што би требало да на уметнички начин пренесе стање духа нације. Ко је гледао Светосавску академију могао је да види докле је стигла та реп не-свест. Културни део академије сведен је на смотру културно-уметничких друштава, а онај беседнички и поучни или образовни део претворио се у тираду о историјату образовања у Срба. И то екс-катедра тираду једног човека, додуше са пријатним гласом (за разлику од оног уњкавог пре њега)! Стидљиве академије 90-их година биле су бар за неколико степеника боље, а ова је највише личила на 1946. пред само укидање непожељних верских елемената и почетак атеистичке игранке до зоре. Једно је сигурно - Атеист реп бенд није прошао школу Светог Саве, па је право чудо зашто светитеља уопште слави. Уосталом, није ли и Свети Сава нелегално уведен уместо Тита у школе - чудно да Атеист реп бенд то није приметио и кренуо трагом куд су нестали милиони Титових слика, заједно са рамовима и стаклима. И да се то од следеће године прикаже у е-Ценусу!       
Можда је та оркестрирана акција Атеист реп бенда из Жуте куће само бацање прашине у очи. Те очи, наиме, не виде никакaв помак, само назадовање, откако овај бенд репује, те би прашина у очима требало да нам свима замагли поглед и створи лажну представу да је бенд спреман да уради радикалне мере; или да, након прогледавања, очи почну да нам боду вероучитељи. Пошто, на пример, не могу ништа директорима који тргују радним местима, а то значи ни тим прошверцованим радним местима, зашто не би из система нестало близу 1900 вероучитеља?! Они су ионако спремни за жртве Христа ради.Ту би се донекле поравнали рачуни вишка људи и вишка часова.
Било како било, увек кад је на помолу жртвени јарац, многи лешинари се сјате, те је све то утицало да се поново пробуде разочарани борци против веронауке, а за људска права и европске вредности, које смо слушали на почетку века кад се о верској настави причало као о могућности. Поново су оживеле радио-емисије, тв-гостовања, форумске расправе са реповањем у сулудим ритмовима. Фалио им само покојни Тоза кога више нико не помиње откако се његов пород ангажовао и анулирао рационализам очева, те огрезао у "најцрњем клерикализму" - како је то оценио један од бораца у некој радио-емисији.  

Зато је после тог реповања био потребан један концерт класичне музике да се види и чује шта други гуде. Зато сам се упутила на
.

 ОКРУГЛИ  СТО

Смисао и циљеви верске наставе и грађанског васпитања у савременом образовном систему

.

У среду, 24. јануара 2016. на Филозофском факултету у Београду, Задужбина "Доситеј Обрадовић" уприличила је класично добар округли сто.
Округли сто је имао и неку посебну атмосферу као на сусрету генерација јер, испоставило се, већина говорника завршила је управо Филозофски факултет у Београду, а данас раде на пословима образовања у Министарству, ЗУОВ, ЗВКОВ, Институту за педагошка истраживања итд. И ја сретох своја два професора одмах на почетку. 

Први од њих декан Филозофског факултета, професор Војислав Јелић отворио је скуп надахнутом  говором у најбољој традицији реторике коју ми је предавао на једном курсу последипломских студија и остао упамћен као тип наставника који ученика зарази темом, коме није тешко да шаље грађу заинтересованим студентима, да се посебно припрема за питање које му је постављено... Свој реторски увод закључио је цитатом Блаженог Августина и њиме показао са ког стајалишта сам разматра тему скупа:
"Да би се веровало, мора се мислити, а да би се мислило мора се веровати."
 Емеритусу проф. Славку Гордићу време није одузело поетичност у предавачком наступу. Увек је волео да прави листе најбољих, најученијих, највиртуознијих, најзначајнијих за неки феномен или појаву... Овом приликом изнео је своју листу, непромењену још од времена мог студирања, најбољих песника у српској култури: Његоша, Костића, Дучића и подсетио на чињеницу да су сва тројица била дубоко религиозни људи. Њој је додао и тријаду најбољих савремених песника културе који су заокупљени верским темама: Павловића, В. Лалића и Симовића.   У духу толеранције и универзализације није заборавио ни друге вере, и истакао да су највећи магови језика у српској књижевности песници јеврејског порекла: Винавер, Давичо. Професор се држао своје области и поетике српске књижевности, али је теми могао још више да допринесе да је поменуо и научнике који су не само били религиозни, него сматрали да вера води бољем разумевању универзума, а  пре свега три највећа научника код Срба: Тесле, Миланковића и Пупина. Везујући се за тему, извео је неколико могућих ослонаца за тему скупа:
  • Епистомолошки по којем је јасно да се наука и вера не искључују
  • Идентитетски по којем још увек вера и језик јесу елементи идентитета
  • Трећи ослонац су његове упитаности у којима се понавља израз "збрка векова" и многе амбивалентности и лицемерство савременог света у којем се истине подешавају, понављају општа места, сервирају истине и полуистине, изграђује ружичасти поглед на свет, а те појаве је увелико везао за други предмет  - грађанско васпитање.  
Зоран Аврамовић, директор ЗУОВ, иако се Завод носи са конкретним пословима око предмета Грађанско васпитање, одабрао је да нам представи идејне изворе грађанског васпитања.  Како је сам у самоиронишућој опаски рекао - ништа епохално - али, ипак, корисно, подсетио нас је да покушавамо узалуд да помиримо  два предмета јер се ради о два дијаметрално различита погледа на свет. У основи грађанског васпитања и сличних идеологија јесу циљеви које је дефинисао сер Карл Попер у књизи Отворено друштво и његови непријатељи (1945). Уопштено речено, циљ таквог друштва јесте да се створи човека који доноси рационалне одлуке самостално и одгворно и делује у складу с њима, мењајући своју и друштвену стварност, задовољавајући тако своје потребе и права. Из тог основног циља изведени су остали који претендују на промену свести најпре у тзв. етнохолистичким земљама (бивши СССР, Балкан и др). У тим циљевима леже, по Аврамовићу, и приговори оваквој оријентацији и идеологији, а то су неговање нарцизма и хедонизма који не брине о општедруштвеном, о заједници, него само о својим потребама; а модел демократије коју овакав човек ствара јесте демократија прилагођена њему самом, демократија коју користи за остварење сопствених циљева, а за опште и туђе нема слуха. 
На његово резимирање Поперовог концепта отвореног друштва одлично се надовезао рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асијел. Он се, очекивано, послужио непресушним извором - Библијом и протумачио библијско схватање отвореног друштва у Божијем обраћању Јеврејима Бићете ми царство свештеничко. Свештенство је дотада имало монопол над знањем и било когнитивна елита, што представља затворено друштво, по тумачењу рабина. Навештење да ће сваки човек бити свештеник значи да ће свако моћи да учи (учење је вид богослужења), да слободно пита. То је већ отворено друштво које са савременим има додирних тачака у томе што почива на знању и што се мудрим сматра само онај који не престаје да учи.  Рабин је проценио да наша школа није отворена истичући да је то његов закључак као родитеља, али да српско друштво показује велике помаке ка отварању, а један од најбољих показатеља тог отварања управо је концепт верске наставе.  Истакао је да Јеврејска заједница није имала интерес да гласа за верску наставу имајући у виду судбину Јевреја која је таква да по свету непрестано упиру прстом у њих: Ви сте они који су убила Бога, али је препознала у Србији један нови концепт у коме програме верских заједница разматрају сви и о њима отворено разговарају. Зато он нема двојбе да ли да свој глас даје за такво отворено друштво.
Рабин је члан Комисије верске наставе која је тело Владе РС, а о раду и достигнућима те Комисије говорила је Снежана Павловић из Министарства просвете и науке. Информишући нас о томе откада постоји Комисија, ко је чини, чиме се бави и како функционише, своје излагање базирала је на једном пројекту у који су били укључени  вероучитељи свих конфесија, а који се заснивао управо на могућностима интегративне наставе у програмима верске наставе. Испоставило се да за интегративну наставу нема захвалнијег предмета од верске наставе. Бирајући ову тему и говорећи испред Комисије за верску наставу, Снежана Павловић је показала да приговори о конзервативним и превазиђеним начинима по којима се верска настава реализује представљају произвољне тврдње. Она је најавила и нове програме верске наставе који су припремљени и који ће превазићи слабости које је показала досадашња пракса, а које је и једна независна и интерна комисија коју је одредио сам министар оценила као добре. Могли смо чути и бројчане податке о броју вероучитеља, као и податак да од 900.000 ученика верску наставу бира 433.124 али је то сума без броја ученика који похађају верску наставу  Исламске заједнице.
Резултате вредновања православног катихизиса (Извештај ЗВКОВ Православни катихизис као обавезни изборни предмет у основној и средњој школи - евалуација програма и компетенција наставника, Београд, 2013) представила је Јасмина Ђелић из Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања. Она је изнела општепознате проблеме православних вероучитеља и верске наставе - православног катихизиса међу којима се задржала на добијеним подацима да ученици програме не доживљавају као непримерене и тешке, али их доживљавају вероучитељи, из чега је закључила да су вероучитељи својим способностима успели да непримерен програм сами прилагоде узрасту са којима програм остварују. Посредно се може извести закључак да се ради о изузетно мотивисаним, па и компететнтним радницима иако немају сви наставничке факултете.
Елеонора Влаховић из Завода за унапређивање образовања и васпитања изнела је све тешкоће са којима се сретала сама као чиновник задужен за програм Грађанског васпитања, прво у Министарству просвете, а затим у ЗУОВ.
Но, највеће откриће за мене, верујем и за многе друге у просвети било је излагање Славице Шевкушић из Института за педагошка истраживања и у складу са значајем тог открића у односу на оно што се прича на медијима, повећавам фонт овог текста. Своје излагање започела је информацијом да на округли сто нико није позвао ни њу, ни институцију из које долази, него се сама наметнула јер осећа дужност да јавност обавести да је верска настава била предмет озбиљних истраживања у два наврата: 2003. и 2009. године. Сам тај податак показује и доказује да није истина да се верска настава не прати и не вреднује, а поготово да нема основа да се тврди како су ефекти наставе незадовољавајући. Резултати тих истраживања представљени су двема публикацијама Института:
  • Верска настава и грађанско васпитање у школама у Србији, Грађанске иницијативе и Центар за емпиријска истраживања религије, 2003, Београд
  • Верска настава у београдским школама, (прир. С. Гашић-Павишић, С. Шевкушић), Институт за педагошка истраживања, Педагошко–катихетски институт Православног богословског факултета у Београду, Београд 2011.

 Представљање резултата одузело би сувише времена за овакву врсту скупа, па је С. Шевкушић резултате ових истраживања укрстила са резултатима других сличних истраживања у образовању које је у исто време спроводио проф. Хавелка и извела неколико важних закључака. Док се ученици о предметима верске наставе и грађанског васпитања изјашњавају позитивно: да су њихови наставници стручни, да на тим предметима могу да износе своје ставове, искуства и да питају, да се њихово мишљење и личност уважава, дотле Хавелкина истраживања показују да ученици наставу и наставнике осталих предмета далеко више оцењују као ригидну, не уважава се њихово мишљење, па ни личност  ученика и сл. Стога је с правом поставила питање којем се и сама придружујем - коме је пало на ум да укида једина два предмета о којима су се ученици изразили веома позитивно, предметима на којима се развија критичко мишљење; и ко сумња у компетенције људи које ђаци сматрају стручним и који их уважавају као бића и личности, и за које су оценили да предмети у великој мери доприносе развоју њихове личности?!
Покушавајући да дођем већ сутрадан до ових публикација, сазнајем да их у продаји нема, а вероучитељима и другим (па и Атеист реп бенду) може послужити и приказ Ксеније Кончаревић  у часопису Православни катихета.
Последњи учесник кога сам слушала - Милан Радуловић са Института за књижевност и уметност одговорио је на запитаност одакле уопште та потреба да се ефекти верске наставе доводе у питање и шта ће се даље дешавати, једном речју - шта је то било и шта ће бити са верском наставом. Кратко је рекао - политичка одлука! То смо сви ионако знали, али то није разлог да ћутимо и не покушавамо ништа; не због нас, него због оних који долазе за нама. Милану Р. сам захвална што нас је подсетио како нам је неосетно и самима промењена свест о нашем месту у времену и нашим одговорностима у том времену. Наиме, уочио је да неки говорници већ имају промењену свест о томе да ли су млади нараштаји испред или иза нас и подсетио да млади иду за нама, а да су испред нас наши преци. Размишљала сам о овој дезоријентацији и, заиста је у праву. Временска оса му даје за право. Верујем да у тој дезоријентисаности није ствар само у временској оси, него и о значају прошлости, трансмисије, традиционалних вредности које се све баштине од предака, а којима би "нова свест" да успостави другачије место - назад, и отуда се тај преокрет пренео и на временску осу.
.

Витешки

Рекло би се, округли сто је био скуп истомишљеника којима је циљ да бране верску наставу од оптужби и сумњи које су се од децембра до данас чуле из Министарства и с медија. Чак и ако је тако, теми се приступило са различитих становишта тако да је човек имао и шта да чује и кога да чује. Могло се приметити, и то не само на нивоу реторике, него и по понашању, избору теме, реакцијама, па и изгледу ко је по вредностима далеко ближи алтернативном предмету. Међутим, није било непријатних оптуживања, инсинуација, спочитавања, необразложених сумњи и претпоставки. Округли сто је оправдао порекло свог назива - учесници су се понашали витешки.  С обзиром на то да су на њему фино и непретенциозно протежиране вредности које нуди верско образовање лако је закључити да су заговорници ових вредности на делу показали своју културу која се заснива на вери, нади и љубави. Некако сам била поносна и умирена због тога, због те и такве културе, посебно кад се сетим неразумног наступа Атеист реп бенда.
 .

Хедонистички

Да ли због недостатка неког од та три стожера хришћанске науке или од примеса рационалистичког духа времена, округли сто ме је натрунио и бригом и запитаношћу.
На скупу се могло чути шта је циљ идеологије рационалних грађана и каквог појединца она ствара. Од истог уводничара чули смо да од неколико невладиних организација које су остваривали циљеве грађанског васпитања почетком века, данас је тај број порастао на близу две хиљаде. Практично, на једног вероучитеља долази једна невладина организација која протежира другачије вредности. С обзиром на те податке помислих да је верска настава алтернатива грађанизму, како је неко назвао веру модерног друштва, оличену у циљевима грађанског васпитања. Промена свести није само  слово на папиру, него реалност. Постоји идеологија, постоје њени реализатори и методологија.
Након округлог стола упутих се, боље речено - вратих се, јер сам с ње "побегла", на конференцију чија је тема инклузија. Та је конференција једна од силних активности пројекта у којем се затекох и никако да се ишчупам из њега - стално ме подсећају на неки уговор по којем има још активности и још, и још... Таман завршимо са ЦОП, зове нас ЦИП. Таман завршимо с њима, стиже Тим за нешто друго, а уствари исто, па савези родитеља, па родитеља и медија... И видиш, као уцртано, да то већ јесу групације, интересне групе добрано одваспитане да остварују своје циљеве, а баш их брига какво је иначе стање у школству. Није тајна да све то финансира Фонд за отворено друштво. Мора да сам он финансира још стотине и стотине невладиних организација. Наравно,  отворено друштво Фонда за отворено друштво није исто оно отворено друштво о каквом је на округлом столу говорио рабин Исак Асијел, дијаметрално је различито. Упутих се, дакле, са округлог стола свечане сале Филозофског факултета, на коме је све врцало од духа и знања; на коме се добровољно прескочила пауза да би се чуло што више говорника и дискутаната, а кад је уследила свела се на кафу; на коме је стомаку било скромно, а духу богато; на коме сам редослед говорника сазнала са једног јединог папира из руку организатора; упутих се одатле у луксузан хотел на коме је већ све било готово сат времена раније, а рок за обилат ручак са 10 различитих јела на менију, био је продужен. Сазнах да су нам ту путни трошкови, све са путарином, у целости надокнађени, а ауто су лакеји одвезли у гаражу и они ће нам га и вратити док прстом о прст. Царски, нема шта! По сали распоређени округли столови и на свакој столици комплетан котизацијски материјал не само из овог пројекта, него публикације и са других сличних пројеката, све са са новогодишњим поклонима у виду нотеса и оловке. Онако успут, по ободима сале, на мањим столовима постављени су самопослужујући судови за чај, кафу, с млеком и без млека... десетине врсте колача и исецкано јужно воће које ретко ко у Србији може себи приуштити: ананас, грејфрут... Будући да је била среда, пост, узех неколико кришки воћа.
 .

Петар пред Велики петак

Сетих се затим да Комисија за верску наставу као Владино тело уопште нема буџет и  да чак и путни трошак сами себи плаћају, а ужину вероватно понесу у ташници. Прелиставајући онај котизацијски материјал сетих се једног од циљева "отвореног" друштва који је уперен на  етнохолистичка друштва - промена свести - и обавезујућег уговора на који сам лакомислено пристала у овој ујдурми са инклузијом. Запитах се каква свест може  настати негде и у нечему где те намамљују трпезом и хонорарчићима. И застаде ми онај ананас у грлу. Осетих се као Петар пред Велики петак.
Петре, љубиш ли ме?
Љубим те, Господе!
И знам, Господ ми није узео за зло, јер није ме обавезао уговором, него љубављу. И све разуме.
О таквим се вредностима и смислу, и о таквим изборима, све време ради.

2 коментара:

  1. Драга Славице,
    Хвала - видеше и чуше и они који нису присуствовали.
    "...говорећи у име Комисије за верску наставу, С. Павловић је показала да приговори о конзервативним и превазиђеним начинима по којима се верска настава реализује представљају произвољне тврдње." Је ли то нека параверска комисија која је радила независно од поменуте Славице Шевкушић?
    Не види се јасно од када та комисија активно ради (не када је формирана јер је много мртвих слова на папиру - доста је прочитати Стратегију) нити где и како популарише резултате свог рада (нема линка до њих).
    Одмах ме је зној облио због реченице: Она је најавила и нове програме верске наставе који су припремљени..., а које је и независна комисија коју је одредио сам министар оценила као добре.
    Кога су змије уједале, он се и гуштера боји - те се ја увек лецнем кад неко каже КОМИСИЈА, одобрено, потписано...
    Колико поуздано министар као физичар може да оцени квалитет рада независне комисије? Колико су заиста учествовали људи из праксе, уз све уважавање њених угледних чланова?
    Иако рече да та комисија ради без средстава, кад је пројекат у позадини, мора да буде сеанси уз мени са птичјим млеком и понеком кришком воћа због поштовања различитости.
    Много бујног лишћа и мирисних латица, али не видим колико је семена.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Имајмо поверења, мора тако, али изнад свега тога је Промисао.
      На овом линку је вест о формирању комисије и члановима:
      http://www.spc.rs/sr/sednica_komisije_vlade_republike_srbije_za_versku_nastavu

      Избриши

Унесите свој коментар, предлог, питање, искуство...